Aleksandra Milunović Petrović

mr psiholog, telesni psihoterapeut, trener spiritualne tehnologije

Čarolija (ne)prihvatanja


Kao što se prirodno smenjuju noć i dan, kiša i sunce, zima i proleće…, tako se u igri života smenjuju razna naša iskustva i lični doživljaj sebe i sveta. Naši životi se odigravaju kroz neprestane kreacije i transformacije. Naši svetovi se neprestano menjaju. Imamo faze razvoja svoje svesti i svesnosti, otvorenosti i potpunijeg sagledavanja sebe i okruženja i faze “pomračenja”, smanjene svesnosti, zgrčenosti i doživljaja “zaglavljenosti”.
dualism-597093_1280Kako igra života ne bi bila prosta i dosadna (što je verovatno i nemoguća varijanta) čovek svoje iskustvo procenjuje, vrednuje, kategoriše bar u dve-tri kategorije: prijatno, neprijatno, neutralno (beznačajno). Najinteresantnije su, izgleda, igre sa emocijama. Još u ranom uzrastu mi naučimo da vrednujemo svoje emocije: dobro-loše, prijatno-neprijatno, dozvoljeno-zabranjeno… Naše iskustvo se onda polako deli na stranu koja je prihvaćena i dobra, prijatna, i strana koja je loša, izbegavana, neprijatna.
Dobrodošla strana iskustvenog svemira je prihvaćena. Loša strana životnih iskustava nije prihvaćena. “Nedozvoljeno” se otprema što dalje od svesnih predela. Postoje čitav niz zanimljivih posledica ove igrice.
Potiskivanjem iskustava mi zapravo kao da stavljamo naočare od tog materijala na svoje oči i svet vidimo u tim bojama. Tako će osoba koja potiskuje strah videti pretnju na ulici, liftu…, a njen pogled na budućnost biće ispunjen strepnjama i strašnim iščekivanjima. Poput ptice pred nepreglednim poljem života, koja ne sme da priđe da ubire plodove jer je ono “zaštićeno” ogromnim strašilom. Osoba koja potiskuje bes će, na primer, imati naočare od crvenog plašta toreadora i druge će doživljavati kao one koje jurišaju ka njemu i stalno su nešto ljuti i napadaju. Svet će postati jedna velika arena u kojoj ljutiti bikovi odmeravaju svoje snage sa veštim toreadorom. Nekad uspeva, a nekad i neuspeva da izbegne udarce.
U suštini, teško je i zamisliti život bez svih tih začina koji prevladavaju nad drugim ukusima, koje on u međuvremenu šalje. Problem nastaje kada ova igra mučno traje i traje. Igra se sa sve većom predanošću, opsednutošću, sve većim ulozima. Tada se čovekov svet sve više skuplja i smanjuje. Čak iako se emotivni sadržaji na kojima se ta igra gradi bar malo pokrenu ka svesti, čoveku se učini da će da “eksplodira” od tog osećanja, da će da poludi, razboli se ili umre.
Emocionalna pravila u suštini i nisu toliko komplikovana. Naše emocije su energetski telesni procesi, trenutna reakcija na iskustvo i često nije ništa više od toga. Prihvatanjem tog procesa on se nekako “istroši” i nestaje. Javljaju se neki novi sadržaji, čak i iskustvo spokojstva. Prihvatanje je ključni instrument da se pomahnitale igre zaustave.
Svaki čovek izgleda da u svom životu “prođe obuku” o tome kako se osećanja procenjuju i dele na poželjna i nepoželjna. To je neobičan dar života jer kroz igru ovih polarnosti razvijamo i stičemo različita iskustva. Razvijanje majstorstva u ovoj igri podrazumeva da se čovek u nekom trenutku okrene stavu prihvatanja obe strane svojih iskustava, ma koliko to bolno bilo. Sva iskustva koja stičemo jesu darovi života. Samo su različitih kvaliteta.

Have any Question or Comment?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.