Na putu ostvarivanja nekog našeg cilja, najčešće, najveće prepreke postavljamo upravo mi sami. To je u suštini, čin samosabotaže, odnosno delovanje suprotstavljenih sila u nama. One mogu sastavljene od raznih samoporažavajućih negativnih misli o sebi (npr. nisam dovoljno dobar/a, nemam sreće u životu, nešto će sigurno krenuti na loše…), zatim neprijatnih emocija (npr., strah, sumljičavost, nepoverenje…). Značajan kamen spoticanja takođe su i brojne telesne senzacije, opirujući glas tela (probadanje, hladnoća i jeza, knedla u grlu, trnjenje, bolovi u određenim delovima tela…).
Da ne govorimo o tome koliko smo skloni da razloge našeg ličnog neuspeha ili poraza vidimo u “tuđem dvorištu”. Zapravo, znači da “zažmurimo na oba oka” za sve moguće ogromne kombinacije igre neuspeha koje igramo sami sa sobom.
I najazad, ono što je najteže prihvatiti da je to samo naše igralište. Igru, pravila, timove, postavljamo mi, i sami smo odgovorni za krajnje rezultate.