Ako čovek nije svestan svog tela, razlog za to je strah da opazi ili oseti svoja osećanja. (Lowen)

Lice je deo tela koji je najviše izložen pogledima drugih ljudi.  Njime izražavamo različita energetska, osećajna kretanja – od bazičnih snažnih emocija do finih složenih intelektualno-emocionalnih kombinacija. Lice jeste direktno “na udaru” procene, ali kako je glava pripadajući deo ove oblasti, snažno je povezano sa slikom o sebi i pojačanom kontrolom emocionalnih izraza koji se emituju svetu.

Kada je energetski protok slobodan, lice je fleksibilno, izražajno – poprima šarenolike izraze koji svetu šalju poruku – ljut sam, uplašen, srećan, tužan, iznenađen… Lice možemo i da “montiramo”, tako što na njega, zatezanjem određenih mišića, navučemo masku. Ovaj postupak zahteva voljno-svestan napor, čiji je krajnji cilj da prikrijemo kako se stvarno osećamo i  prikažemo svoje lice onako kako procenimo da je u datom momentu odgovarajuće. Prisetite se samo: sopstvenog poziranja za profilne slike, slikanja za službena dokumenta, poslovnih komunikacija, situacija kada nas simpatija odbije… Ovi manevri su u službi održavanja slike o sebi i stvaranja određene slike o nama kod drugih ljudi.

Prikrivanje stvarnog emocionalnog stanja osobe navlačenjem maske za koju procenjujemo da najbolje odgovara datom kontekstu, ostvaruje se na temelju konflikta i mišićne tenzije. Kada prestane potreba za montiranjem, popušta tenzija i mišići imaju priliku da se relaksiraju. Ali, ako socijalno prikazivanje i maskiranje, iz različitih razloga, pređe u naviku, onda se tenzija struktuira i “sraste”, utopi se u izraz lica.

Lice obuhvata dva telesna segmenta, očni i usni. Oni mogu biti izražajno saglasni i da odašilju jedno isto osećanje, ali, takođe, usled oklopljenosti tela, mogu da šalju različite emocionalne poruke. Naizgled srećan izgled lica sa razvučenim usnama, a u očima može da krije očaj, tugu, strah i drugo.

Kaže se da su “oči ogledalo duše”, tako da ćemo ono što se krije iza nečije maske dokučiti kada se dovoljno posvećeno zagledamo u oči osobe. One su poput poligrafa na kome pokušavamo da otkrijemo izražajnu istinu ili laž. I kada su otvorene, oči mogu da imaju svoje energetske zavese: da postave jaku branu kojom ograničavaju pristup i šalju poruku o nedostupnosti, ali mogu i da budu tople, receptivne, dostupne za razmenu, zatim da budu u pripravnosti, napadne i odbrambene.

Razne vrste fiksiranih, oklopljenih izraza očnog segmenta svoje glavne obrise dobijaju kroz prve kontakte, najčešće sa majkom. Prve razmene među njima su neverbalne, emocionalne, energetske. Ukratko – najiskrenije. Dete kroz ovaj vizuelni, taktilni, auditivni, energetski odnos definiše bazične premise o svom postojanju u svetu: bazičnu sigurnost, poverenje, uči da reguliše različite vrste energetskih kretanja, od čega je od najvećeg značaja – regulacija jakih uzbuđenja.

Majka/primarni negovaoc sa smanjenim kapacitetom za ovu razmenu (iz bilo kojih psiholoških i/ili medicinskih razloga) uticaće da se u očima deteta stvore različite vrste odbrambenih strategija i u velikoj meri odrediti način na koji će se ono odnositi prema sebi i svetu. Takođe, događaji traumatskog tipa mogu da utiču na redefinisanje “pogleda” na sebe i svet, čak i pod uslovima solidnog primarnog odnosa majke i deteta.

Očni kontakt je jedan od vrlo snažnih energetskih veza koje ostvarujemo sa svetom. Gradivni elementi dobrog očnog kontakta jeste dobar kontakt sa sobom (centriranost) i dobar kontakt sa svetom (uzemljenost). Ove dve vrste snažne povezanosti, stapaju se u predivan doživljaj povezanosti sa sobom, drugom osobom i svim što postoji. Naravno da svako gledanje druge osobe u oči nije kvalitetna energetska razmena.

I kada gleda nekoga u oči, osoba može da se energetski povuče ka unutra. Njen fokus (energija) je usmeren ka unutrašnjem svetu. Fizički je prisutna, ali ne i u kontaktu, nema energetske razmene. Nasuprot tome, osoba može kroz oči i energetski da “juriša” i “nagrne” na drugu osobu. Takav kontakt, kome nedostaje povezanost sa sobom, doživljava se kao napadan.

Tokom razvoja i kroz burne životne događaje, osoba donosi odluku da se povuče iz neke vrste povezanosti – sa svetom i/ili sa sobom. To su momenti intenzivnih osećanja kada se događajima koji se oko nje dešavaju “ne može pogledati direktno u oči”. Mišići oko očiju se kontrahuju (stežu), pravi se tenzija koja reguliše energetska kretanja i smanjuje doživljaj pretnje. Ove odluke se fiksiraju i postaju trajna svojstva.

Oči koje u sebi zadržavaju/blokiraju strah su energetski prazne i obično krupne. Ove osobe imaju izraženiji energetski smer ka unutra, na račun umanjenog kretanja ka van. Skloniji su da razvijaju kratkovidost. Nelagodno im je da “proširuju” sebe, da se kreću se ka svetu. Osećaju se sigurnije kada su unutra i bave se unutrašnjim sadržajima.

Osobe koje u sebi zadržavaju/blokiraju bes, obično imaju manje i energizirane oči iz kojih kao da biju varnice. Dominantan smer energije je ka spolja, na račun umanjenog kretanja ka unutra. Skloniji su da razvijaju dalekovidost. Njima je nelagodan susret sa sobom, sa svojom unutrašnjosti. Crpe doživljaj lične sigurnosti kroz različite aktivnosti i odnose sa drugim ljudima.

I jednom i drugom tipu, neophodno je pomoći da dožive svoja blokirana osećanja. Onima koji su skloni ili imaju kratkovidost neophodno je da razvijaju spoljašnji energetski smer, dok je drugom tipu važno da se “primiri”, “povuče iz sveta” i poveže sa sobom.

Ne mogu svake oči da plaču. Bol i tuga često budu zadržani u mišićnim tenzijama. Ovakve oči šalju poruku svetu: jak/a sam, nepobediv/a, snažan/na – nećeš me slomiti. Obično imaju tamnije kolutove oko očiju, podočnjake i sklonost ka alergijama i problemima sa sinusima.

Otpuštanje očnih blokova obično dovodi do poboljšanja vida. Postoji i čitav niz vežbi za oči koji opuštaju mišićne tenzije i dovode do poboljšanja vida.

Rad na tenzijama očnog dela udružen je sa radom i na drugim delovima tela. Osim toga, jako stegnuta vilica može da slabi oštrinu vida. I izražavanje bola usko je povezano sa zategnutom vilicom. Zategnuta vilica ne može da se pokrene i proizvede pokrete jecanja, čak i ako oči propuste po koju suzu. Izražavanje bola je opet blokirano i svedeno samo na jedan deo tela.

Usni deo, sa važnom, pripadajućom vilicom i grlom je relativno mali segment, ali se njima izražavaju brojne aktivnosti, poput smejanja, plakanja, mrštenja, jedenja i povraćanja, vrištanja, ujedanja… Preko sistema blokiranja (bilo da je dojenje uskraćeno, osuđeno ujedanje, griženje, plač deteta, itd.) mnoga osećajna kretanja usnama i vilicom ne mogu da budu izražena punom snagom.

Naše glasovno izražavanje dobija potporu u dijafragmi, snagu iz stomaka, protok kroz grudi i vrat i izvodi se grlom i ustima. Na putu do izlaza može biti puno prepreka. Osim toga, zategnutost same vilice može da bude posledica strahova od izražavanja sebe, zadržanog jecanja i plača, kao i zadržavanje ljutnje. U slučajevima da se oslobodi prolaz energije kroz niže delove tela, protok može da bude zaustavljen u vilicama i grlu i umesto vrska, smeha, besa i plača nastaje kašalj i “krkljanje”.

Veoma važni rani kontakti sa svetom se odvijaju preko ovog dela tela: sisanje, griženje, ujedanje, povraćanje, plač, jecanje… Ove važne funkcije mogu, kroz primaran odnos, da budu osujećene i uticati na formiranje specifične pozicije usta i vilice, koja u sebi nosi memorijske zapise nemilih događaja. Neki prototipi ovih dešavanja su zategnuta izbačena i zategnuta uvučena vilica. Izbačena vilica obično predstavlja izraz borbene pripravnosti, dok uvučena označava povlačenje i teškoću sa verbalnim izražavanjem.

Bilo koje emocije da su uticale na modelovanje očnog, oralnog ili drugih delova tela, važno je potisnuta osećanja osvestiti i izraziti. Time se oslobađamo ogromnog pritiska na organe i dobijamo nazad našu veliku lepezu izražajnosti.  Uvek je bolje kada naše telo prepoznaje i priznaje osećajni tok koji talasa, a naš um ima dovoljno svesnosti, bistrine i odgovornosti da može da proceni da li će taj tok “obelodaniti” ili će on ostati privatan.