I
Ne bih mogla tačno da kažem šta je ljubav. Ko god se latio pera (ili tastature) probao je nešto o tome da kaže. Hoću i ja. Znam da je svetu potrebno mnogo ljubavi.
Izgleda da se zato toliko govori i piše o “bezuslovnoj” ljubavi u zadnje vreme. Ogromna je to čežnja čoveka. Jasno da se čezne za onim što se nema. Toliko da se želi “bezuslovno” iskustvo ljubavi. Mada, sama po sebi i jeste bez uslova, zagrada, malih i velikih. Možda ljudsko biće postaje svesnije svojih ograničenja (uslova) koji ga udaljavaju od čistog iskustva ljubavi; bez primesa prašnjavih igara koji igramo jedni sa drugima, vremenski mnogo više, mnogo češće…
Znam i to da: bez obzira koliko uslova (voleću te ako…, ako… neću te voleti) je uspostavio naš um; bez obzira koliko su “neprikosnovene” njegove kontra-komande upućene rukama koje bi da grle, usnama koje bi da ljube, očima koje bi da sijaju u divljenju, apelujući na suzdržanost; bez obzira na svakojake druge naše budalaštine; mi smo bića ljubavi, predaje i slobode. Ljubavi (ili ako hoćete, “bezuslovne” ljubavi) nema bez tela koje može da se predaje, kao što je nema i bez osećaja unutrašnje slobode. A pošto smo ljudi zemlje i nemamo “krila”, potrebni su nam i izvesni ovozemaljski začini, sasvim male, svesne, dobroćudne igre ljubavi.
Koliko god da nam je savršena kontrolna tabla u glavi, sa raznim dugmićima kojima upravljamo prirodnim telesnim procesima, unutrašnja čežnja i bar male iskrice ljubavi uvek će postojati. Možda se javljaju i kroz neke čudne oblike, ali taj impuls, verujem, ne zamire u čoveku u potpunosti. Može samo da duboko, duboko potone.
II
Mnogo je čudnih načina kojim ljudi pokušavaju da ostvare svoj san, čežnju o ljubavi. Većim delom, biju se bitke za tuđu teritoriju, kada je i svoja nepoznata, velika i nepregledna; na kraju krajeva i više nego dovoljna. Tada se osnovni čin predaje, bez koje ljubav nije moguća, izvitoperuje i postaje opasna igra moći. Predaja dobija sasvim drugo značenje.
Uloga gospodara, moćnika, zahteva da mu se drugi predaju i poklone. Gospodar obično ima razvijenije kontrolne table/mehanizme kojim opasno dobro čuva svoje telo od spontanosti, stvarne unutrašnje predaje. On se tokom detinjstva polako uvlačio u oklop viteza “hrabrog srca”, koji je tokom godina srastao sa celim bićem. Skidanje oklopa bi bilo bolno i zastašujuće, jer bi njegovim i malim otvaranjem izletali silni slepi miševi, paukovi i aždaje. Kako bi se sve te mračne životne scene izbegle, on se očajnički penje hijerarhijskim lestvicama i njegovo (olovno) srce sve je veće kada vidi koliko podanika ga obožava.
Uloga sluge, potčinjenog, zahteva predaju sebe drugom biću. Jasno je da bez sluge ne bi bilo ni gospodara. Obično imaju zastarele i nesavršene kontrolne table, ili ih mrzi da se smaraju sa upravljanjem sopstvenog života. Lakše im je da se potčine onima koje vide kao moćnije, snažnije i pametnije. Tako bar imaju na koga da svale krivicu ako im u životu nešto ne ide. Iako ih se i plaše, nemaju ništa protiv da se igraju sa svojim slepim miševima, paucima i aždajama. Slabo kada izlaze iz svojih mračnih paluba, sve dok na kormilu broda ima nekog gospodara.
Uloga sluge ima još jednu polubratsku kategoriju (samo po jednom roditelju), a to je gospodar pred drugim gospodarom na višoj hijerarhijskoj lestvici. To su nam davno poznate prelazne sluga – gospodar ili sado-mazo igrice. Zato gospodari imaju posebno nadahnuće za napredovanjem, kako bi što je moguće više izbegli prezrenu ulogu sluge.
III
Na kraju valjalo bi reći, za “bezuslovnu” ljubav, trebali bi nam neki minimalni uslovi:
Spontani procesi tela koje stabilno stoji na zemlji.
Unutrašnja sloboda da “pustiš” osećanje da teče telom, da svesno izabereš da li hoćeš da te vodi u akciju ili ćeš ga samo pustiti da “u tajnosti” protiče neko vreme.
Trebaju nam fleksilna “viteška” odela, jer moramo, najzad, da imamo stregije preživljavanja.
Pored spoljašnje, neophodna nam je unutrašnja sloboda.