Mnogo je razloga zbog čega bismo bili nezadovoljni nekim stvarima u našem životu. Ili svojim životom u celini.
Najpoštenije bi bilo krenuti od razmatranja sopstvenog udela u ličnom nezadovoljstvu, od svoje “tesne kože” iz koje bi da se “izađe”. Mada, duboko verujem da to nije cela istina, jer su nam životi isprepleteni sa svetom oko sebe. Istina je da u značajnim pospremanjima svoje duše, treba krenuti od samog sebe. Na kraju krajeva, na sebe možemo da ostvarimo najveći uticaj.
Obično nam na početku ovog zadatka nedostaju smelost, odlučnost i doslednost. Ma koliko da nam je neugodno u svojoj koži, način na koji živimo je ustaljen; predstavlja neku vrstu ravnoteže, svakodnevnu rutinu, a sučesnici su uglavnom poznati i predvidivi. Želja za promenom često sadrži, na podmukli način, i želju da se ništa u našem životu ne promeni. U tu svrhu, između ostalog, služe dobro poznati rituali ispijanja pića sa prijateljima i žalbe na život. Isti onaj kome se vraćamo i konzumiramo ga na stare, dobro poznate načine.
Ako smo zaista doneli odluku za promenom, pristupamo temeljnom ispitivanju sebe. Počinjemo od onoga što nas najviše muči. Oblast najvećeg nezadovoljstva. Preispitujemo sopstveno telo i um, odnosno osnovni građevinski materijal od kojeg je sazidan problem: telesne osećaje, emocije, mentalne slike i misli. Spuštamo se polako u sve tamnije predele duha, duše i tela. Otvaraju se putevi ka nesvesnom. Potiskujemo sadržaje zato što su neprijatni. Zato je to susret sa neprijatnim, bolnim delovima sebe. Ali, tokom “osvajanja” i “osvetljavanja” nepristupačnih, neprijatnih delova sebe, istovremeno raste i čovekova hrabrost i smelost, odlučnost, spremnost na akciju i promenu. Postajemo svesniji izvora nekih samoporažavajućih životnih poteza. Postajemo svesniji svojih strahova, svoje ljutnje, svojih negativnih misli…
Zavisno od senzibiliteta pomagača ili terapeuta, osvajanje nesvesnih dubina je susret i sa nesvesnih aspektima duhovnosti. Od davnina je poznato da ne potiskujemo samo psihičke, već i duhovne sadržaje. Čovekov susret sa pitanjem smisla sopstvenog života ume da bude vrlo dramatičan i terapeutski. Potraga za smislom sopstvenog života ume lako i brzo da bude osujećena i zatrpana upornim i netolerantnim idejama socijalnog miljea u kojem čovek proživljava svoj vredan život. Mnogo lakše i brže nego bilo koja psihološka kategorija. Ljutnju će vam rigidna sredina lakše oprostiti. Mnogo teže će ići sa destabilizacijom vrednosnog sistema na kojima počiva, na primer, neka uža ili šira socijalna zajednica. Jer, zašto bi drugi, koji nisu spremni da odgovore na temeljnije razvojne izazove, dozvolili sebi “sumanutu” zapitanost o sopstvenom identitetu i smislu života, kada je sve jasno i utabano?
Pošteno traganje za dubokim, pulsirajućim osećanjem zadovoljstva u životu, ne može da zaobiđe pitanje temeljnih ličnih vrednosti, najdubljih premisa o sebi i svetu koje su osnovno gorivo da se “izgura” svaki dan svog života. Drugačije rečeno, kojim “bogovima služimo”? Što nije nikako religijsko, već izvorno, duhovno pitanje. Važno je za bilo kog čoveka, kojoj god da konfesiji pripada. Pitanje je krajnje lično, duboko intimno, bez obzira kako se zovu njegovi hramovi ili kako se u njemu izvode glavni rituali.
Možda je Vergilije to najlepše rekao: “mi krojimo svoju sudbinu izborom bogova u koje verujemo”. Naš bog, ili temeljna vrednost je osnovna skica ili plan po kome se odvija život; ono od čega se sklanjamo i ono čemu stremimo. Punoća življenja ide sa svesnijim slobodnijim izborima, te i bazičnih vrednosti na kojima temeljimo svoje postojanje. Odgovornost za izbor osnovnog plana je odgovornost za posledice, odnosno ličnu sudbinu.