Aleksandra Milunović Petrović

mr psiholog, telesni psihoterapeut, trener spiritualne tehnologije

Na kapiji života – dva lica Janusa


Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

                                                                                                        Ivo Andrić

Janus coin
Janus coin

Gotovo da svi poznati religijski sistemi ističu da trnoviti put patnje i stradanja vodi ka višim i plemenitim ciljevima. Literatura je vekovima kroz svoje različite oblike nastojala da dokuči smisao ljudske promene koja se javlja iz čovekove borbe sa bolom, gubicima, tragedijom.

Teški životni zadaci testiraju stabilnost naše jedinstvene psihološke, somatske i duhovne građevine, kao i lične kapacitete i mehanizme za borbu sa nedaćama. Jake životne potrese ili seizmičke događaje, ne biramo sami (neki bi rekli, ne biramo ih svesno), ali u nama je moć ili nemoć i velika odgovornost kako ćemo na njih odgovoriti. Puno toga je na drastičnim probama i testovima u naletima teških, neprijatnih životnih udaraca. U literaturi, kao i u stvarnom životu, nije ništa novo u tome da ishodi mogu da budu tragični, ali i da iz tragedije izađemo kao pobednici, „pročišćeni“ i „uzvišeni“.

U poslednjih 20-ak godina mnogi psiholozi su svojim istraživanjima pokrenuli vrlo delikatna pitanja koja se tiču širokog arsenala ljudskog reagovanja na teške životne izazove. Stvorena je povoljna klima da se teški životni trenuci stave pod istraživačku lupu i postoji otvorenost za mnoge protivurečnosti koje su sastavni deo ljudske borbe sa životom i za život.

Upravo su tzv. traumatskih događaji ti koji imaju moć da na neverovatne načine testiraju stabilnost i kvalitet „materijala“ od koga je sazdana originalna građevina, naša ličnost. Blaži oblik povećanih zahteva (stresori) koji se pred nas postavljaju, označavamo već široko poznatim terminom – stres. On se javlja kao odgovor na negativno iskustvo, ali može da bude rezultat i pozitivnih iskustava (kao npr. dobijanje očekivanog posla, stupanje u brak…). Traumatski događaji su najekstremniji stresori i, po prirodi, negativni događaji. Posttraumatski stres nastaje nakon traumatskog događaja. Ali kada se posttraumatski stres prolongira i komplikuje dodatnim simptomima koji drastično otežavaju svakodnevno funkcionisanje čoveka, nastaje posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).

Događaji koji se navode kao traumatski su oni koji uključuju: bitku, borbu, seksualni ili fizički napad, mučenje, terorizam, prirodne ili ljudskom rukom izazvana katastrofe (poplave, zemljotresi, požari…), nesreće, dobijanje dijagnoze životno ugrožavajuće bolesti…

PTSP je vrlo složeno psihofizičko iskustvo čoveka koje značajno ga ometa u obavljanju osnovnih dnevnih obaveza. Neke od ključnih odlika ljudi koji su razvili PTSP su: a) iako se traumatski događaj desio u prošlosti, osobe ga ponovno doživljavaju u sadašnjosti kroz senzorna iskustva (najčešće vizuelna i auditivna). Ova iskustva se nazivaju flešbekovi; b) osobe na drastične načine izbegavaju misli ili aktivnosti koje ih podsećaju na traumatski događaj; c) hronično hiperuzbuđenje autonomnog nervnog sistema (ubrzani rad srca, hladan znoj, ubrzano disanje, povećana pažnja i reakcije prevelike uplašenosti).

U PTSP-u traumatski događaj „visi“ u vremenu i prostoru žrtve. On nije zapamćen kao drugi životni događaji, jer ljudi ponovo preživljavaju ugrožavajuća iskustva, i reaguju u umu i telu, kao da se takvi događaji i dalje dešavaju (Rothschild, 2000).

Važno je naglasiti da svaki čovek koji je iskusio traumatski događaj neće razviti posttraumatski stresni poremećaj. Rezultati studija koje se bave ovim pitanjem značajno variraju i u zavisnosti od odlika samog događaja (oko 30% nakon fizičkog ili seksualnog zlostavljanja u detinjstvu, oko 17% nakon fizičkog ili oružanog napada, oko 7% nakon teških nesreća). Generalno, očekuje se da će manji deo onih koji se suoče sa takvim incidentima, oko 20% , da razvije PTSP.

Šta je sa ostalim ljudima koji su bili izloženi stravičnim iskustvima? I, kakve bi sve ishode mogli da očekujemo od ljudi koji, na žalost, jesu ispunili kriterijume za PTSP dijagnozu?

Postoji konsenzus da će ljudi različito reagovati na negativne događaje, tj. za neke će biti traumatski, a za neke ne. Imamo različite razvojne istorije, životna iskustva, biološke odlike, sisteme verovanja, unutrašnje resurse i podršku drugih. Događaj je za jednu osobu traumatski onda kada ima tu snagu da ličnu istoriju ili nečiji životni narativ deli na ono što je bilo pre i ono što je bilo posle njega. Sa tim u vezi je, možda i njegovo ključno svojstvo, da predstavlja šok za naš unutrašnji svet, koji je sazdan od fundamentalnih pretpostavki ili ličnih šema (sočivo kroz koje gledamo unutrašnji i spoljašnji svet), koje nam pružaju osećaj bezbednosti i sigurnosti i pomaže nam da se snalazimo u svetu (Janoff-Bulman, 2006). Osoba je primorana da se suoči sa naivnošću i neadekvanošću izgrađenog modela sveta i same sebe. Sada je izazvana da stvori novi unutrašnji svet, koji je validan i udoban, ali uključuje i činjenicu da život nije fer i da se loše stvari dešavaju i dobrim ljudima. Ovo su jedinstveni zadaci nepoznati onima koje život nije temeljno uzdrmao.

younggirloldwoman
young girl old woman

Nasuprot okolnostima traume i očekivanim, realnim gubicima (koji nisu ignorisani) novija istraživanja pružaju širu sliku čovekovih reakcija na traumatska iskustva. U nekim modelima rasta posle traume, čovek je predstavljen kao bog Janus koji stoji na kapiji sa pogledom na prošlost i budućnost, na dobro i loše, spoljašnji i unutrašnji svet, bol i zadovoljstvo (Zoellner & Maercker, 2006). Drugi autori predlažu metaforu reverzibilnih slika (Long & Toppino, 2004): obično nakon traume, traumatski događaj se opaža kao negativan, dok posle izvesnog vremena se otvara i alternativno pozitivno viđenje. Osobi su dostupne obe slike, jer su fundamentalno povezane, zasnovane su na istim konturama, kao što su bol i rast neraskidivo vezani za upravo iste negativne životne događaje.

Have any Question or Comment?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.