Putevi pozitivnih promena posle nesreće

Temelj posttraumatskog rasta je verovanje da ljudi mogu da razviju mudrost i lične snage kroz patnju koju donosi izloženost nemilosrdnim izdanjima života. Iako je ova tema literarno obrađivana od davnina, ona je u psihološkom istraživanju, nova i kontraverzna. Postoji tek oko 20 godina.

Dva autora, Tedecshi & Calhoun su među prvima ponudili objašnjenje ovog fenomena i osmislili naziv posttraumatski rast. Ovaj rast, za njih se odnosi na “pozitivne psihološke promene koje ljudi zapažaju kao rezultat njihove borbe sa traumatskim događajem”.

U svom modelu, oni podvlače da je posttraumatski rast duboko lično iskustvo. Raspon promena o kojima ljudi izveštavaju je dosta velik. Obuhvata emocionalne, intelektualne i promene u ponašanju. Ljudi koji su bili lzloženi traumatskim događajima, nakon izvesnog vremena (za neke to može biti dug period) prepoznaju duboke lične transformacije, procenjujući da je nivo njihovog aktuelnog funkcionisanja viši od onog koji je bio prisutan pre traumatskog događaja.

Rast o kome ovi autori govore se razlikuje od odgovora na male ili svakodnevne stresore i normalne procese rasta i razvoja. Ali, sama trauma nije okidač procesa rasta, već čovekova borba da izađe na kraj sa uticajem traume na njegov život. Distres, očekivana čovekova reakcija na teške udarce života, je zapravo neophodan uslov da se pojavi posttraumatski rast. Rast nakon traume i emocionalni distres su suštinski povezani i koegizistiraju u pojedincu u njegovim pokušajima da izađe na kraj sa žestokim psihološkim efektima traume.

Tedeschi & Calhoun su najpre sumirali odgovore svojih ispitanika i izdvojili tri krupne oblasti pozitivnih promena, nastalih u borbi sa traumom, odnosno distresom, koji je trauma prouzrokovala. Daljim istraživačkim analizama su došli do svog modela koji obuhvata pet dimenzija rasta. To su: odnosi sa drugima, lična snaga, nove mogućnosti, poštovanje života i duhovni rast.

1. Odnosi sa drugima

Teški periodi u životu mogu da dovedu do promena u ljudskim odnosima. Važni odnosi mogu da budu oslabljeni ili prekinuti; ali dolazi i do pozitivnih transformacija. Jedna od njih je način na koji počinju da gledaju druga ljudska bića. Kao rezultat ličnog iskustva sa gubitkom ili tragedijom, oni osećaju veću povezanost sa ljudima uopšte, posebno imaju više saosećanja prema onima koji pate. Ostvarivali su intimnije  i bliskije odnose sa voljenim osobama. Sa istančanijim čulom za druge, saznaju ko su im stvarni prijatelji, a oni koji ostaju, budu im mnogo bliži.

2. Lična snaga

U prethodnim tekstovima, prikazan je fenomen rušenja čovekovog pretpostavljenog sveta u traumi. Svet se vidi kao nebezbedno, neprijateljsko mesto sa propratnim doživljajem jake ranjivosti. Ljudi mogu da imaju osećaj da su testirani, pomereni iz “ležišta”, ali da su preživeli ono najgore. Tokom borbe sa traumom, upoznaju se sa svojim skrivenim potencijalima, izgrađuju nove resure. Javlja se osećaj lične snage i moći: “prošao/la sam kroz najgore za šta znam. I bez obzira na to šta će se dogoditi, moći ću da izađem na kraj sa tim”.

3. Nove mogućnosti

Pojedinci su prepoznali nove mogućnosti kao rezultat borbe sa traumom, razvijaju nova interesovanja,  kod nekih dolazi do promena posla, postavljaju nove lične ciljeve i uopšte životno usmerenje može biti drastično promenjeno.

4. Poštovanje života

Pojedinci svedoče da imaju veće poštovanje prema onome što stvarno imaju. Menjaju se i životni prioriteti. Iako su oni različiti za različite ljude, zajednička tema je da veći značaj pridaju unutrašnjim vrednostima, (poput igranja sa svojom decom), a manje spoljašnjim vrednostima (poput sticanja bogatstva).

5. Spiritualni (duhovni) rast

Neki ljudi, upravo u oblasti egzistencijalnih, duhovnih i religijskih pitanja, mogu da dožive najveći rast; s tim što vremenski okvir u kome se odvija ova promena puno varira od osobe do osobe. Kako je traumatski događaj nerazuman, besmislen, prinuđeni su da se u svojoj borbi bave više pitanjima značenja i svrhe u životu. Procesuiranje traumatskog događaja vodi ka potrazi za novim smislom i svrhom, kao i za novim proširenim pretpostavljenim svetom koji će moći da sadrži i objasni traumatski događaj. Traganje za svrhom i smislom, kao i za ličnom egzistencijalnom istinom, su važni elementi spiritualnosti. Na taj način trauma može indirektno da “posluži” kao stimulus za spiritualni rast koji se možda drugačije ne bi pojavio.

Unutar ovog modela, ono što je ključno za rast, nije priroda same traume, već borba čoveka sa posledicama užasnog iskustva.  Kao što je u ranijim tekstovima istaknuto, traumatičan je onaj događaj koji ima moć da sruši pretpostavljeni svet čoveka. Emocionalni distres pokreće tzv. kognitivno procesuiranje tokom koga osoba ulazi u proces ponovne izgradnje pretpostavljenog sveta. On treba da uključi i traumatsko iskustvo i u njemu treba da budu oslikani novi ciljevi, verovanja i značenja. U procesu rasta, veoma važnu ulogu imaju drugi ljudi, podržavajuće osobe koje mogu da pruže bezbedan prostor da traumatizovana osoba izrazi svoja osećanja i stvori svoju ličnu priču (koja će uključiti novo iskustvo i njen uticaj).

Čovekova borba sa traumatskim iskustvom se konačno razrešava u revidiranoj životnoj priči, za koji ovi autori veruju da reflektuje životnu mudrost. Oni smatraju da posttrauamtski rast sadrži elemente životne mudrosti.

Posttraumatski rast je proces i vreme igra ključnu ulogu…