Radije negiramo neprijatna osećanja: ne, nisam tužna, nisam ljuta, svašta, odakle vam to?!
Time što se odričemo i ne priznajemo naš osećajni svet, ne znači da će on biti trajno izbrisan iz našeg života. Neprihvaćena osećanja neće da ispare u vazduhu, po nalogu našeg uma. Nepriznata, naročito jaka osećanja, nastavljaju svoj nezavistan život u našim telima: u stisnutoj vilici, “knedli” u grlu, u stegnutim grudima ili stomaku…
Suočavanje sa ličnim konfliktima (autorskim predstavama igara sa sopstvenim osećanjima) je obično bolno, ali dragocenu iskustvo koje se isplati. To je način da životna energija ponovo prostruji, da ponovo ožive osećanja u stegnutim i umrtvljenim delovima tela. To je, jednostavno, jedini pravi put ka buđenju i vraćanju u život.