Aleksandra Milunović Petrović

mr psiholog, telesni psihoterapeut, trener spiritualne tehnologije

Rast posle traume kroz izgradnju nove slike sebe i sveta


III  “Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica (B. Miljković)

Skoro svaki čovek je, bar jednom u svom životu, bio feniks ptica. Snažni životni udarci, traumatski događaji, šokiraju našu sliku o sebi i svetu u kome živimo. A onda imamo priliku za novo rođenje: da iz sebe (kroz to grozno životno iskustvo) izvučemo maksimum, izgradimo nov svoj svet i krenemo dalje…

Phoenix bird
Phoenix bird

Sa namerom da temeljno prouče dubinu ljudske patnje koju uzrokuju traumatski događaji, psiholozi istraživači su naišli na neočekivan skup reakcija: umesto samo bola i patnje, negativnih psiholoških i opšte zdravstvenih problema, regresije i propadanja, u situaciji ljudskog stradanja postoji i seme za pozitivno, za rast i razvoj, za izgrađivanje zrelijeg, naprednijeg načina življenja. I pored toga, patnja i gubici su očigledni i ne mogu se ignorisati, a put od sloma našeg starog sveta do izgradnje novog je težak i bolan, a kod nekih ljudi pun prepreka i veoma dugačak.

Tokom dvadesetak godina proučavanja posttraumatskog rasta zabeleženi su brojni slučajevi psihološkog rasta i razvoja kod ljudi koji su bili izloženi negativnim životnim događajima: teški zdravstveni problemi, ožalošćenost nakon gubitka voljene osobe, prirodne katastrofe, rat, silovanja, oružani napadi, itd.

Tokom čovekove borbe sa traumom, spoljašnje promene, poput materijalne pomoći, brige i saosećanja drugih ljudi, mogu da utiču i pomognu razvoj, ali same po sebi ne odražavaju pozitivni rast. Rast uključuje unutrašnju transformaciju osobe, pre svega psihološko povećanje, širenje i razvoj kognitivnog i emocionalnog razumevanja sebe i sveta.

Danas postoji puno modela rasta posle traume i svaki daje jednu posebnu perspektivu pozitivne transformacije ljudi. Ovde ćemo, po ugledu na autorku Janoff-Bulman, izdvojiti tri modela.

1. Dok se čovek bori sa traumatskom viktimizacijom, kao i ogromnim praktičnim i psihološkim problemima koje ona donosi, ljudi razvijaju nove lične snage i prepoznaju postojeće, koje su bile sve vreme tu, ali duboko zakopane.

Čovekov prethodan, udoban i bezbedan svet koji je izgradio tokom života, “sagoreva” u pepelu traumatskog događaja. Čini se da naš unutrašnji program o socijalnoj i opštoj pravdi, ličnoj kontroli, zalaganju i dobročinstvu, nema više mnogo smisla. Odmah nakon traume, ljudi su skloni da kroz nova, negativna životna iskustva gledaju na svet oko sebe. Osećaju se užasnuto, anksiozno i depresivno, jer svet za njih sada nije bezbedan, već je opasan i preteći. Kod većine ljudi se privremeno javljaju simptomi posttraumatskog poremećaja, koji ne pređu u hronične uslove za dobijanje ove dijagnoze. Naprotiv, ovi “simptomi” su odraz zdravog čoveka koji pokušava da izađe na kraj sa preplavljujućom pretnjom po njegov svet.

Kako vreme prolazi, iz svakodnevnog životnog iskustva, dobija nove informacije koje se ne slažu sa pretećom prirodom sveta koji je nametnuo traumatski događaj. Naime, neke naše aktivnosti mogu da imaju predvidive ishode, a ljudi mogu da budu brižni i podržavajući. Čovek svojom voljom svesno počinje da “obrađuje” traumatsko iskustvo, da ga “procesuira”.  Polako izgrađuje svoj novi pretpostavljeni svet koji će biti udoban, validan, a moći će i da objasni traumatsko iskustvo. Ovaj proces izlaženja na kraj sa traumom je obično dugačak i mučan. Međutim, tokom “procesuiranja” onog strašnog što mu se dogodilo, postoji veća šansa da se susretne sa svojim neverovatnim snagama koje su bile duboko zakopane u čovekovoj ličnosti. Osoba ima mogućnost da razvija nove snage, interesovanja i veće samopoštovanje, kao i cenjenje života. Tada ćemo obično čuti sledeće: “sada znam da izađem na kraj sa teškoćama”; “jači/sam nego što sam mislio/la; “nikada ne bih pomislio/la da to nosim u sebi”; ” preživeo/la uz pomoć svog dostojanstva, nakon toliko meseci pakla”…

Kada osoba otkrije svoje nove snage i resurse, oni mogu da budu osnova i za neke nove životne izbore, a često se dešava i da pomognu u velikim uvidima da je njen prethodni životni stil bio neadekvatan i/ili ograničen.

Bol, patnja i borba su vredne zašto što nas jačaju i uče o našem ličnom potencijalu. Trauma jeste dramatičan test ljudskih snaga, resursa i veština.

2. Traumatično iskustvo suočava čoveka sa činjenicom da nije zaštićen od tragedije i nesreće, da život ume da bude besmislen, nerazumljiv i nekontrolisan; da je kao biće duboko ranjiv, a život koji živi krhak. Suočen sa besmislom onoga što mu se desilo, čovek se prirodno pokreće u procesu ponovne procene smisla svog života. Ovde se njegov rast odražava u većem poštovanju života, prepoznavanjem dragocenosti ljudskog postojanja.

Anksioznost i užas koji se javljaju nakon traumatizacije odražavaju čovekovo neshvatanje prirode samog događaja. On nema nikakvog smisla. Osoba se bori da nađe značenje i otkrije “zašto baš ja?”. Tokom izlaženja na kraj sa nekontrolisanim svetom koji se u početku sagledava kao preteći, osoba polako gradi i novi skup pretpostavki. Ali ove nove su složenije i manje apsolutne od onih koji su razorene traumom.

Vremenom se usvaja gledište da svet jeste bezazlen, ali ne uvek; da je svet razumljiv, ali ne uvek. Novi svet koji izrasta iz pepela traume prestaje da bude preteći, preplavljujući, iako je sada jedna njegova komponenta upravo to, da je nesreća u životu moguća. Egzistencijalna anksioznost je prisutna, prepoznata i prihvaćena, ali takođe i viđenje da je život dragocen. Mi dolazimo do toga da cenimo izvesne vrednosti za koji znamo da možemo da izgubimo, kaže Janoff-Bulman.

Čovek prestaje da uzima život zdravo za gotovo. On zna da nema kontrolu nad nekim životnim ishodima, ali takođe shvata da ima kontrolu nad izborima koje pravi. Počinje da se angažuje u nečemu za šta veruje da je vredno njegovog vremena i truda. Postaje senzitivan na život i življenje. Mnoge svakodnevne rutine postaju njegova posvećenost, ponekad i strast. Ljudi će tada obično da kažu: “jednostavna uživanja u životu su svuda i nisu ograničena”; “sve je dar”, itd.

Rečeno rečnikom egzistencijalista, strastveno treba da prihvatimo život i stvorimo naše lično značenje postojanja kroz izbore i posvećenost. U odsustvu bilo kog konačnog opravdanja za naše izbore, mi smo ono što sami stvorimo, kaže Sartr.

U ovakvim pozitivnim ishodima procesuiranja traumatskog iskustva mnogi istraživači i praktičari vide snažne duhovne izazove koji su sadržani u izlaženju na kraj sa traumom. Trauma je takođe i dramatičan test naše duhovnosti.

3. U borbi sa traumatskim događajem čovekov pretpostavljeni svet se menja tako da je on bolje pripremljen za naredne tragedije, čime smanjuje verovatnoću za buduću psihološku traumatizaciju.

Suočavanje i izlaženje na kraj sa traumom znači postepenu izgradnju novih šema, novih prepostavki o sebi i svetu. Početak ove gradnje, koja počinje neposredno po traumatizaciji, rekli smo da je mučan i bolan. Svet se vidi kao zlonameran i beznačajan. Postepeno, nova životna iskustva opovrgavaju ove generalizacije i izgrađuje se novo životno utočište, nov svet koji je strukturalno mnogo složeniji nego prethodni.

Za razliku od onih koji nisu bili izloženi drastičnoj ranjivosti, svet traumatizovanog čoveka, na najdubljim nivoima psihe, ugrađuje mogućnost nesreće i očaja. Ove nove šeme, nove definicije života, su verovatno ugrađene u veći sveukupno pozitivan okvir, koji omogućava da se svet opaža kao generalno kontrolisan, predvidiv i dobar, iako to nije uvek tako. Njegova građevina je slojevita, složenija.

I ne samo to: ekstremno negativno životno iskustvo je psihološki duboko kodirano u pretpostavljeni svet osobe i na taj način ona stiče neku vrstu imuniteta za naredne traumatizacije (“Loše stvari se dešavaju, ali sam naučio/la da cenim dobre stvari”).

Dobro prevaziđena trauma može da ima zaštitni efekat, koji se ogleda u brzini oporavka osobe u susretu sa narednim negativnim životnim događajima. Čovek koji prvi put preživi traumu, koji izgleda gore odmah nakon događaja, može da bude osoba koja izgleda najbolje kasnije, kaže Janoff-Bulman.

Shvatanja koja su izneta u ovom i prethodnom tekstu odnose se na traumatizaciju u odraslom, zrelom dobu. Psihološki rast nakon traume, je evidentiran u istraživanjima, ali i dalje je kontraverzna tema, jer rast koji izranja iz traume nerazmrsivo je vezan za bol i gubitke. Npr, značajni autori u ovoj oblasti, Tedeschi i Calhoun, navode shvatanje osobe kod koje je utvrđen rast, da bi se rado odrekao dobiti koju ima od traume, kada bi mogao da vrati svog preminulog sina.

Tema složena koliko je složen i čudesan život; ali takođe iz nje izranjaju jednostavne dragocene male stvari, koje samo život može da isprovocira i posvedoči; makar i na ovakve brutalne načine.

Have any Question or Comment?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.