I
“Svet je moja predstava” (A. Šopenhauer)

Svako od nas ima svoj svet: osnovni program za opažanje i razumevanje ljudi i događaja; usmerenost i vrednovanje u životu (dobro-loše), za ciljeve kojima stremimo… Živimo u udobnim, nama logičnim modelima samih sebe i sveta oko nas. Ova intimna tvorevina je naš bazični vodič kroz život. Odgovoran je za našu  jedinstvenost i neponovljivost.

Ovaj model, svet ili lični program, je izgrađen od osnovnih pretpostavki u kojima je ugrađeno naše najdublje razumevanje sebe i sveta. On počinje da se zida već sa prvim dahom i prvim plačem; cigla po cigla izgrađuje se postepeno iz najranijih odnosa sa najbližim članovima porodice. Usvajamo i tumačenja o čoveku i svetu iz svoje uže i šire socijalne sredine. Kombujemo i pravimo jedinstveni svet svojih i tuđih iskustava, pravila i znanja. Nema ni smisla opisivati moguće varijante: koliko ljudi, toliko ćudi.

Ipak, neke opšte stvari su zajedničke:

• Osnovne pretpostavke našeg sveta su uobičajeno nedostupne našoj svesti; kao odrasli, zreli ljudi funkcionišemo “po automatizmu”, bez konkretnih uvida u sadržaj osnovnog pogona koji nas pokreće i cenzuriše naše delovanje u životu;
• Nasuprot tome, brojne specifične pretpostavke, konkretne ideje naše građevine, jesu svesne i podložne su promeni (npr. neuspeh u nekom polju delovanja menja sliku o kompetencijama i motiviše na dodatno zalaganje);
• Naš svet poseduje i dualni sistem za procenu događaja: posedujemo racionalne, intelektualne, s jedne, i iskustvene stavove, s druge strane. Racionalno, mi znamo da se loše stvari dešavaju u životu i da je nesreća moguća. Na dubljem, iskustvenom nivou, na nivou bazičnih i širih pretpostavki, nema mesta za stavove da se nesreća može desiti baš nama. Snaga upravo ovakvih, duboko zakopanih, a delotvornih pretpostavki vidi se i po tome što postoji čovekova sklonost da, bar malo, okrivljuje “žrtve” za ono što im se dogodilo;
• Jasno je da su naši svetovi, izgrađeni od osnovnih pretpostavki, generalno konzervativni i otporni na promene (bar one najšire, najopštije), što je logično, jer nam pružaju bezbednost, ugodni su nam, olakšavaju nam selekciju informacija, život u dinamičnom svetu. Kod većine ljudi oni sadrže čvrste stavove o socijalnoj pravdi, zalaganju, očekivanoj nagradi (kroz ličnu prizmu, naravno…).

Ako smatramo da smo pravedni, verujemo da radimo prave stvari, mi izgrađujemo i održavamo iluziju stvarnosti – da smo bezbedni, da nismu duboko ranjivi, verujemo da možemo da odbijemo katastrofu i tragediju.

II

Ali, život ipak nije fer…

Snažna negativna iskustva su ta koja mogu da ove duboke, opšte, lične pretpostavke “iskopaju” i učine vidljivim ono što je prethodno bilo nevidljivo (“nisam nikada pomislila da bi se to moglo meni desiti”). To je srž traume i teških perioda krize. Zato su jake krize toliko lične, zato postoji razlika u reakcijama ljudi na iste ili slične drastično negativne životne događaje.

Teški životni događaji primoravaju nas da se suočimo sa novim podacima koji potresaju naše svetove. Mi smo sada prinuđeni da se bavimo našim neadekvatnim najširim teorijama i najdubljim pretpostavkama. Potkopan je naš osećaj bezbednosti i sigurnosti u svetu (“tragedija i nesreća se dešava dobrim i pažljivim ljudima”). Nepripremljeni smo, šokirani, preplavljuje nas osećaj opasnosti i nesigurnosti.

Traumatski događaj ljudima nameće duplu anksioznost: jedna je povezana sa saznanjem koje se ne može izbeći – da je svet opasan; druga je da je naš unutrašnji svet neadekvatan. Trauma je suočavanje sa užasom naše krhke egzistencije, sa najdubljom ljudskom ranjivošću…

Pored spoljašnjih, evidentnih gubitaka, koji guraju osobu u traumu, postoje i veliki psihološki gubici, postoji svest o iluziji o bezbednosti i sigurnosti; obične psihološke odbrane su nemoćne pred preplavljujućim napadom novih činjenica. Užasnuti smo time koliko smo jako i duboko, kao ljudska bića, krhki i lomljivi.

 Inspirisano shvatanjem posttraumatskog rasta autorke Janoff-Bulman

Nastavak sledi…