Aleksandra Milunović Petrović

mr psiholog, telesni psihoterapeut, trener spiritualne tehnologije

Sreća, šta je to?


“Ako neko da hranu drugome, dosta će unaprediti samog sebe, kao npr., ako neko zapali vatru za drugog, osvetliće i sopstveni put.” (N.D)

Svi želimo da budemo srećni.

U filozofiranju o sreći uglavnom se  kaže da je to individualna stvar, jer nas različite stvari čine srećnima. Psiholozi su na početku istraživanja o sreći zaključili da je to relativno stabilna osobina i šta god da nam se desi, dobro ili loše, nakon izvesnog vremena bićemo, manje ili više, srećni kao i pre. Ovaj psihološki pogled na sreću kaže da svi imamo neki tipičan nivo sreće, a životni usponi i padovi neće mnogo pokolebati ovaj nivo.

To zapravo znači da, šta god da život “baci” na nas, posle izvesnog vremena bićemo na skoro istom nivou sreće, kao i pre tih događaja. Istraživanja dobitnika na lutriji, kao i ljudi koji su pretrpeli ozbiljne telesne povrede bez mogućnosti potpunog oporavka, nakon nekog perioda su se vraćali na svoj uobičajeni nivo sreće.

Otkriveno je da postoje neki događaji koji, ipak, mogu da budu trajno destabilizujući, poput – smrt bračnog druga, razvod ili trajni problemi sa nezaposlenošu. Ali, u celini gledano, opet iskrsava relativna stabilnost u nivou sreće.

Pokušaji da objasne ove, naizgled čudne događaje, psihologe je dovelo do zaključka da se naš uobičajen nivo sreće mahom nasleđuje i stvara u ranom periodu života kada se formiraju osnovne karakteristike ličnosti. Manji procenat je podložan promeni, odnosno, manji deo naše sreće zapravo zavisi od toga šta nam se dešava u životu. Oni kažu da ljudi imaju razvijenu sposobnost navikavanja i prilagođavanja na događaje. Nakon dobitaka ili gubitaka mi se navikavamo i adaptiramo, a zatim vraćamo na pređašnji nivo.

To bi značilo da nismo baš “kovači” svoje sreće ili sudbine. Tako nam je kako nam je. Neki ljudi su rođeni pod srećnom zvezdom, a neki nisu. Deluje nekako sumorno, a osim toga, znamo da stvaran život može da pobije ove nalaze. To što nešto imamo ili nemamo i na to se prilagodimo, posle izvesnog vremena pojavljuje se naše ubičajeno stanje stvari. S druge strane, postoje ljudi koji uspešno pomeraju nivo svoje sreće naviše, iako ne poseduju mnoge stvari, za koje je uobičajeno mišljenje da su izvori sreće i blagostanja.

Ako se naša težnja za srećom vezuje za spoljašnju dekoraciju nas samih i života koji vodimo, verovatno će porast sreće biti kratkotrajan. Ako se posvetimo kozmetici duše, izgleda da tu leži nada za dubljim i trajnim promenama u našoj sreći.

Sreća nije samo krajnji uspešan proizvod našeg truda, već ceo proces, koji može biti vrlo trnovit. Gubitak voljene osobe, nije samo njen fizički nestanak u našem svetu, već su tu i sva prethodna iskustva našeg ljubavnog odnosa koja nam ostaju. Naš rast se dešava kada naučimo da pomirujemo i integrišemo suprotnosti života. I mi kao ljudi smo genetski predodređeni da možemo da naučimo i nadrastemo neke biološke datosti, ali i da se odučimo od osobina koje smo naučili u ranom periodu. Kada, uprkos lomovima koje život baca na nas, zadržimo osećaj čuđenja i radoznalosti, kao i osećaj da postoji druga strana svakog iskustva. I da naš život nije razoren nevoljom, niti da je oblak sreće na kojem sedimo trajno mesto. Pad će se prirodno desiti. Novi talasi života nas stalno zapljuskuju. To je dokaz da smo stvarno živi. Postoji li jači razlog za zahvalnost!?

Sreća, kao mir i blagostanje je unutrašnja crna kutija, koja se može osvetljavati tokom celog života. Što je više naša unutrašnjost i za nas same nepoznanica, bićemo više pod direktnim uticajem spoljašnjih dešavanja, dobrih i loših. Uobičajeni nivo sreće se neće trajno menjati.

Sve je više istraživanja koje nas upućuju na pristupe kako da povećamo svoj nivo sreće – kroz upoznavanje i prihvatanje sebe samih. Postepeno rasvetljavanje duše trasira put ka bazičnim ljudskim vrednostima kao što su dobrota, jednostavnost, lepota, istina, lakoća. I negovanje ovih vrednosti.

Altruističko ponašanje, dobročinstvo ako je svojevoljno, može povećati naš nivo sreće. Činjenica je da kroz pomaganje drugima, pomažemo i sebi, ali dublji koren ovakvog ponašanja može da bude ostvarenje svoje životne svrhe i smisla.  Tako je npr. u istraživanju mozga monaha za vreme meditacije ili molitve zabeležena znatno veća aktivnost u delu mozga koji je zadužen za altruizam, ljubav, radoznalost, a znatno manja aktivnosti u delu mozga gde se registruje sklonost ka depresivnosti, povučenosti i nedostatak pozitivnih osećanja. Svako od nas bi imao na takvom snimanju svoju “krivulju” sreće. Dobra stvar je da se ona može popraviti.

Različiti oblici mindfulness meditacija, ali i mnoge druge metode za unapređenje rasta i razvoja, pomažu nam da učvrstimo svoju prisutnost u sada i ovde, izoštravaju naš čulni, emotivni i misao svet. Jačanje naše sveprisutnosti u trenucima i danima života koji nije večan, omogućava nam da napustimo življenje na tkz. autopilotu – a to je život po navici, u skladi sa nametnutim ciljevima.

I ako se radoznalo i ovorenog srca osvrnemo na to ko smo mi i sve što smo stvorili u našem životu i kroz radost i kroz patnju, sigurno ćete zapaziti stvari koje su za divljenje i zahvalnost.

Postoji i naučni dokaz za ovu nežnu istinu o nama: Neko će biti privremeno srećan zbog bicikla, neko zbog džipa. Jednog trenutka to će biti samo nešto što imamo i nestaće ushićenje. Ali, što kaže Tagore: “Onaj ko zasadi drveće ispode čijeg hlada nikada neće sedeti, je tek počeo da razume svrhu života”.  

Have any Question or Comment?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.