Svi delimo istu sudbinu kada su u pitanju naša prva životna iskustva zvukova i ritma, bez obzira na pol, kulturnu ili bilo kakvu drugu pripadnost. Prvi zvuci koje čujemo su u majčinom stomaku: udarci njenog srca, ritam disanja, zvuci krvi koja teče venama. I kasnije, svet koji nas okružuje, svet je ritma i melodije: vetar, reke, ptice… , sve se kreće u nekom ritmu, uostalom, kao i ceo svemir čije se planete i zvezde okreću ritmično.
Moje otkriće značaja zvuka i ritma, preciznije – bubnja, za rast, razvoj i širenje svesnosti, vezuje se za iskustvo različitih tehnika disanja uz specifičnu muzičku pratnju na afričkim bubnjevima. Može da ti pruži iskustvo slobode i povezivanja sa sobom i drugima, kroz koje duboko transformišeš sebe. Uostalom, duboka i značajna iskustva neretko su izvan dometa reči i koncepata, ali nas približavaju doživljajima otvorenog srca.
Volim da svoje radionice započnem u nekom ritmu. Bubnja, naročito. To nije terapija plesom. To je način da skinemo svoje socijalne maske, brige sa kojima smo došli, to je način da progovorimo zajedničkim, univerzalnim jezikom. Da budemo svoji i da se povežemo kroz ritam. Ova otvorenost daje i hrabrost i moć da se krećemo kroz svoje slabosti i uliva nam nadu u dobro isceljenje životnih rana.
Uvek možeš da đuskaš i sam/a. Npr., na kraju radnog dana, kada se “ižvakan-a” svališ ispred TV ili kompjutera, tada treba da budeš heroj i zaigraš neku igru u svom ritmu.