Aleksandra Milunović Petrović

mr psiholog, telesni psihoterapeut, trener spiritualne tehnologije

Udar groma iz vedrog neba: spiritualnost i trauma


U prethodnim tekstovima naglašeno je da je događaj traumatski onda kada čovekovu ličnu istoriju, životni narativ, deli na ono što je bilo pre i ono što se dešava posle njega. Snaga ovog događaja je u tome da on ruši naše viđenje sebe i sveta, razara našu intimnu tvorevinu, prizmu kroz koju se prelamaju svi životni sadržaji, kao i životne provokacije. Traumatski događaj je destruktivan po naše svetove.

thunder light
thunder light

Razumevanje traume, kao i ostalih čovekovih stanja, zahteva da se uključi cela osoba – telo, duša, duh – i celo njeno okruženje. U dosadašnjim tekstovima najviše pažnje je posvećeno psihičkim (duševnim) aspektima traume i traumatskog rasta. Bitno je naglasiti da uloga tela u razumevanju i tretmanu traume može da bude ključna, bez obzira da li trauma uključuje telesnu povredu ili ne. Ali to je sasvim nova tema.

Ovaj serijal o traumatskom rastu završavam tekstom koji govori o međusobnom odnosu traume, traumatskog rasta i duhovne ili spiritualne dimenzije čoveka.

Religiozni ili spiritualni (duhovni)?

Pitanje razlikovanja religioznosti i duhovnosti je stara i složena tema. Može da izgleda vrlo komplikovano, skoro nerešivo pitanje, ali moguće je i da se složenost tematike jednostavno gradi oko različitih krajnje ličnih tački gledišta, pa i ukusa.  Dobro je upoznati se sa više različitih viđenja, možda neko prihvatiti ili stvoriti lično svoje.

Činjenica je da se oba pojma, u suštini, odnose na veoma velike dubine čovekove ličnosti. Mnogi autori smatraju da su nam to urođene dimenzije. Tema je vrlo osetljiva jer je, u suštini, intimna, duboko lična. Pitanje je: ko daje sebi pravo na krajnju istinu o nečijem životu, kao i na objašnjenje suštine i smisla „postojanja“ nekog daleko većeg entiteta, koji prevazilazi, ali i obuhvata, svaku individualnu egzistenciju? Stvari zapravo postaju delikatne kada se čovekova duhovnost,  ta sržna, izuzetno nežna ljudska klica, poseje na tlo isključivih gledišta i odgaja tako što vremenom poprima oblik bespogovornosti i nekritičnosti; kada se usvajaju dogmatska objašnjenja smisla života svakog čoveka i prihvataju nedvosmislena uputstva o međuljudskim, pa čak međudržavnim i međukonfesionalnim odnosima.

Religioznost vidim kao društvenu tvorevinu, čija bi izvorna namena mogla biti da pomogne kanalisanju suptilne, a opet moćne duhovne energije; da pruži modele razmišljanja, traganja za ličnom i kolektivnom „istinom“. Ako se duhovnost transformiše u dogmatičnost, institucionalnost i ritualnost, kada sve više postaje spoljašnja, formalna i autoritarna, onda religioznost (kao jedan način njene modulacije) može da opstaje kao ne-duhovna, čak i anti-duhovna tvorevina. Takođe, religioznost postaje duhovna na tačkama preseka različitih religioznih sistema. Ako različite religiozne sisteme posmatramo kao skupove, njihov presek – zajednička učenja – mogao bi biti ono što je zapravo duhovno. Ako se neguju ove sržne vrednosti, religija je duhovna, ako se pak više insistira na formalnim aspektima (različitostima), iz nje se isisava životnost, odnosno suština.

U daljem tekstu, smatraćemo religiju duhovnom, bez podvlačenja većih razlika među njima.

Kako trauma utiče na duhovnost?

Trauma može na razne načine da utiče na duhovnost: unosi nemir, prazninu, osećaj napuštenosti, sumnje u dosadašnja verovanja, cinizam, krivicu, stid, osećaj izdaje, gubitak značenja i svrhe, očaj; ali može da bude pokretač dubljeg duhovnog rasta.

Trauma provocira, pa i potkopava naš bazičan osećaj poverenja

Trauma oštećuje čovekov osećaj poverenja u sebe i svet. Ili, kao što kaže Grant u svom fenomenalnom eseju o traumi i spiritualnosti: koncepti poput identiteta, odgovornosti, pravde, krivice, patnje i poverenja, moraju ponovo da se ispitaju.

Bazičan osećaj poverenja je suštinski za mnoge oblasti čovekovog života. Psiholozi odavno znaju da su osnovni temelji poverenja primarni odnos bebe sa majkom ili drugim negovaocem. Ako čovekov odnos prema bogu posmatramo sa te tačke gledišta, trauma može ozbiljno da ošteti taj naš odnos. Odnos sa višom silom često se bazira na verovanju, očekivanju da će ta sila biti zaštitnička u teškim vremenima, nešto poput roditelja koji brine za svoje dete. Kako je trauma sudar sa atipičnim i ugrožavajućim događajem, kod ljudi može da se javi snažan osećaj da je prekršen ugovor sa entitetom na koji se najviše oslanjaju.

Ima li stvarno neke ravnoteže u “svemiru” i ima li ovaj život nekog smisla?

Šire poznati sistemi verovanja zagovaraju postojanja dobrote i zla na svetu, ali i ravnoteže moći. Očekivano je da pravda pobeđuje zlo. Invazivan traumatski događaj nameće priznanje o ne-fer životu i izoštrava kritičnost prema važnim duhovnim i religioznim premisama. Pokreće se i proces preispitivanja životne svrhe i smisla. Napadnute su centralne komponente nečije duhovnosti.

Autorka Smith ističe da obrada traume i sa duhovne tačke gledišta uključuje bes, očaj, konfuziju, krivicu i povlačenje. Osoba oseća da je izdata; bes prema bogu može da provocira dodatnu dozu stida i krivice.

Trauma kao manifestacija boga

Morgenson nudi jedno zanimljivo gledište da se trauma i božansko u nekim slučajevima izjednačavaju: ljudi obično boga opisuju kao nesaznatljivog i transcendentnog, kao što to može biti i trauma za svoje žrtve. “U kontekstu emocionalnog bola, traumatski događaji mogu da izgledaju kao svemoćni, beskrajni i u potpunosti izvan oblasti ljudskog iskustva. S obzirom na ova poređenja, linija između traume i više sile može da postane neodređena.”

Trauma kao katalizator duhovnog rasta

Do sada je više puta rečeno da je traumatski događaj preplavljujući, što znači da duša ne može da ga sadrži. Komplikovano, pa i dugotrajno procesuiranje traumatskog događaja vodi potrazi za revidiranom slikom sveta i sebe; za novim značenjem i svrhom u životu, kao i za potrebom da se duša dovoljno proširi da sadrži traumu, kaže Decker. Čovekova težnja za boljim razumevanjem svega je izraz čovekove težnje za egzistencijalnom istinom. Mnogi se slažu da trauma indirektno služi kao stimulus za spiritualni rast, koji se drugačije ne bi pojavio.

Kako duhovnost utiče na traumu?

Čovekova duhovna ili religiozna verovanja mogu višestruko da utiču na obradu traume: da pomognu ili otežaju oporavak.

Trauma kao “božja kazna”

Neki aspekti verovanja mogu da proizvedu štetne posledice u procesu oporavka. U nekim od ovih sistema verovanja istaknuto je učenje da su traumatski događaji, bilo da su ih ljudi izazvali ili prirodne katastrofe, božja kazna za učinjeni greh. Ljudi koji istrajno i duboko veruju u ove tvrdnje, a već se bore sa rušenjem svojih svetova, dodatno su izloženi strahu, sramu, krivici i besu.

Prethodna verovanja mogu da ublaže štetu koju uzrokuje traumatski događaj

Prethodna duhovna ili religiozna iskustva osobe mogu da ublaže traumatske posledice i pomognu da se pojavi postraumatski rast. Na primer, religija može da ponudi veliki broj značajnih resursa u situacijama kada je značajno oslabljena lična kontrola nad događajem. Osećaj dodatne snage i hrabrosti može da proističe iz shvatanja da postoji vođstvo od strane božanske sile. Takođe, osobi mogu da budu dostupna podrška crkvene zajednice, religiozna literatura, molitve i dr.

Postoje brojna savremena istraživanja koja ukazuju da čovekova religioznost može da bude značajan resurs u borbi sa traumom, odnosno da se veliki broj ljudi okreće religiji, tražeći u raznim njenim aspektima utočište, mir i odgovore.

Nalaženje novog smisla i svrhe u životu, kao pomagač u obradi traumatskog iskustva

Veliki broj autora će se složiti da traumu možemo razumeti kao spiritualno iskustvo, upravo zato što ona upućuje osobu na ponovno preispitivanje njenih sržnih vrednosti i pogleda na svet. U ovoj tački već možemo da razdvojimo religioznosti i duhovnost: jer, bez obzira na religijska opredeljenja, trauma “prisiljava” ljude da ponovno preispitaju značenje i svrhu u svom životu (što je spiritualno traganje). Nove duhovne tvorevine o smislu sopstvenog života mogu da budu veoma dobro pomoćno sredstvo kroz koje će se dalje procesuirati trauma i da budu pomagači u procesu oporavka.

Neki istraživači poput Pergament i Smith, smatraju da one osobe koje imaju snažan odnos sa višom silom pre traume, će više imati koristi od svojih verovanja i veća je verovatnoća da se njihovi sistem verovanja neće mnogo promeniti. S druge strane, oni koji imaju slabiji ili nestabilniji sistem verovanja će ovu veru lakše izgubiti i od nje, generalno, imati manje koristi.

Na kraju, postoje žučne rasprave u krugovima stručnjaka za mentalno zdravlje koliko, ili da li uopšte treba da se bave duhovnim, odnosno religioznim verovanjima svojih klijenata. U suštini, to nije uobičajena praksa, jer ovi stručnjaci uglavnom nisu mnogo upućeni u ovu tematiku, i/ ili im je to posve neprijatna ideja.

Sugeriše se da bi stručnjaci za mentalno zdravlje trebali da istraže i saznaju koji su njihovi lični sistemi verovanja. “Terapeutova uloga je da olakšava, a ne da režira”, kaže Decker. Suština uključivanja duhovne komponente u tretman je da se osobi pomogne da ponovno uspostavi svoj duhovni/religijski sistem verovanja, jer on upravo oslikava ono što su ljudi naučili kroz svoje traumatsko iskustvo.

Činjenica je da ne postoje neka striktna uputstva kako uključiti spiritualnost u tretman. Činjenica je i da ne bi bilo ni profesionalno kada bi se ova dimenzija ignorisala. Iako je to teško istraživački dokazati, mnogi naučnici smatraju da je duhovnost centralna dimenzija ličnosti i često je odsečena od ostalih dimenzija (psihološke i somatske). Ideja nije nova u nauci, postoji još od početka osnivanja psihologije (npr., William James), a pitanje je zašto je ova oblast takođe odsečena od ostalih oblasti psihologije ili psihoterapije?

Have any Question or Comment?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.