Pod stresom, mišići postaju napeti. Fizički stres je obično kraćeg trajanja od emocionalnog, zato što emocionalni stres nastoji da opstane duže i postane nesvestan.
Ako je izražavanje emocija sputano kod čoveka, onda to predstavlja veliki stres za mišiće. Ova emocija vrši stalan pritisak na mišiće.
BOL i TUGU izražavamo plačem. Dobro i jako plakanje ume da opusti celo telo. Ako je ono pak, zakočeno, mišići koji se angažuju prilikom plakanja biće napeti, stegnuti: mišići usana, grla, grudi, stomaka.
BES, izražavamo šutiranjem, udaranjem, ujedanjem… Ako je izražavanje besa bilo neprihvatljivo u našem bliskom okruženju, onda ćemo imati tenzije u mišićima ramena, ruku, nogu, vilici… Mišići ostaju pod stresom i zgrčeni, sve dok se ne ukloni stres.
STRAH možemo izraziti vriskom. Strah je parališuća emocija. U suštini, svaki mišić koji je hronično napet jeste u stanju straha, mada je on najočigledniji u sveukupnoj rigidnosti tela, “praznim” očima koje su širom otvorene, stegnutoj vilici, podignutim ramenima.
Na ove i razne druge načine, preživljavamo nekako. Vučemo se kroz svoje živote. Iz dana u dan. Nalazimo se u psihofizičkom stanju u kome našu energiju koristimo da se naprežemo, da održavamo rigidnu kontrolu, a najmanje da bi uživali u životu.
Tek prevazilaženjem sopstvenih stega možemo da osetimo, da se prepustimo i uživamo u čarima života.