Mnoge su priče ispričane o stresu. I puno toga se zna kako naše telo reaguje. I bukvalno tako, kako kao pojedinci reagujemo i kako podnosimo neprijatnosti koje nam se dešavaju. Kako se unutar naših organizama ispaljuju složene reakcije koje nam pomažu da savladamo prepreke, izbegnemo ili smanjimo napade, kako da pobegnemo, spasemo se na najbolji mogući način u datom momentu.
Naučnici već više od jednog veka usavršavaju svoje modele reagovanja na stres, dodajući još po jednu jednačinu, jednu teoriju. U svetlu tih najrasprostranjenijih znanja, nama ljudima, kao i mnogim životinjama, stoje na raspolaganju tri mehnizma: bori se, beži ili zamrzni. Ove reakcije predstavljaju stanja povišenog uzbuđenja: ubrzava se puls i disanje, krv odlazi sa površine u mišiće i telo je spremno na brzo kretanje. U slučaju zamrzavanja verovatno se istovremeno aktiviraju telesni mehanizmi i za akciju i smireno delovanje i dolazi do stanja sličnog paralisanosti.
Sve ove reakcije su instinktivne i veruje se da ih je priroda kroz evoluciju pažljivo selektovala kao optimalne mehanizme za preživljavanje. To znači da mi ne možemo predvideti kako će neko reagovati, na osnovu njegovih karakteristika ličnosti. U nama postoji neka duboka unutrašnja mudrost koja instinktivno odabira reakciju u teškom životnom momentu.
Ovo su neka od tipičnih i opšte poznatih znanja o stresu, kao i traumi. Manje je poznato da su ova znanja dopunjena još jednim vrlo interesantnim, četvrtim mehanizmom koji se zove: staraj se i sprijatelji. Zapravo, prethodna znanja o stresu, najčešće su otkrivena istražujući mušku populaciju. Kada su u istraživanja ravnomerno uključene žene, otkriven je i četvrti instinktivan način reagovanja na stres.
Ovaj mehanizam ima svoje poreklo u brizi za potomstvo i potrebi žene da traži zaštitu i “brani” se od stresa kroz povezivanje sa drugima. Kao i prethodna tri mehanizma i ovaj delimo sa pojedinim životinjskim vrstama. Ovaj dopunjeni model stresa kaže da su bića ženskog pola biološki predodređena da na pretnju reaguju tako što se staraju za potomstvo, štite ga i traže socijalnu podršku i pažnju. To je možda i razlog zašto je žena najčešći primarni negovac deteta.
Žene češće nastoje da ostvare kontakt sa drugima i povezuju se za vreme stresa, dok se muškarci češće izoluju. To znači, da će žena radije da pozove partnera, prijatelje, rođake, kolege; da se okrene drugima i pita za savet, traži pomoć i podršku, dok će muškarci radije da pate u samoći i tišini.
U naučnim studijama pokazano je da su muškarci više skloni da aktiviraju mehanizme bori se i beži, dok žene radije aktiviraju mehanizme staraj se i sprijatelji. U teškim trenucima žene radije nastoje da se povežu i dobiju podršku i zaštitu drugih. Biološka pozadina ovih tendencija je takođe vrlo zanimljiva: za vreme perioda stresa muškarci proizvode androgene, kao što je testesteron, uporedo sa stres hormonom kortizolom, dok žene stvaraju oksitocin, koji se često dovodi u vezi sa staranjem za dete i vezivanjem između majke i deteta. Ova telesna reakcija kod žena stvara osećanje relaksacije i smanjuje strah. Ako se žene uspešno aktiviraju u traženju socijalne mreže i podrške, oslobađa se još više ovog hormona, što dodatno smanjuje stres.
Za sada nije jasno da li su ove razlike među polovima kulturološki uslovljene ili su uzrok geni ili nešto sasvim treće. Svakako je važno da razumemo da su žene opremljene instinktivnim odbranama bori se i beži, kao i da muškarci mogu da reaguju tako što traže podršku. Radi se o tome da se slika instinktivnih reagovanja na pretnju i stres obogatila kada su se u istraživanja podjednako uključila oba pola. Izdvojen je još jedan način, koji je, u proseku, više karaterističan za žene. Neki načinici smatraju da žene u proseku duže žive od muškaraca upravo zbog različite prirode hormonskih dešavanja u slučaju mehanizama bori se i beži, na spram staraj se i sprijatelji.
Svi znamo da je stres u većoj ili manjoj meri postao definicija našeg života. Znamo da nas je priroda darovala mehanizmima preživljavanja, ali naši organizmi nisu (bar još uvek) opremljeni za povišeno ili maksimalno naprezanje koje ne prestaje. Tipična ilustracija smisla ovih mehanizama je slika antilope koja beži pred lavom, angažujući maksimalno svoju biološku snagu da preživi. Ako uspe da pobegne, sledeće što vidimo da ona lagano pije vodu ili pase travu. Alarmna reakcija je završena i balans je ponovo uspostavljen. Svako za sebe može da proceni da li su vaše stresne situacije zaista završene. Čovekov dar da misli i zamišlja ima svoju nezgodnu stranu, a to je da svojim predstavama nastavlja da okida telesne reakcije stresa koji je u fizičkom svetu završen.
Mehanizam staraj se i sprijatelji ima vrlo važne pouke za sve, bilo kog da smo pola. Žena u situaciji napada neće biti manje ženstvena ako se bori ili beži, niti će muškarac biti manje muževan ako nastoji da se poveže sa drugima i traži podršku. I muškarci su odgajani kroz ovu vrstu povezanosti sa svojim majkama i drugim bliskim negovaocem, tako da su ova iskustva utisnuta u njihova bića. Opremeljni smo svim mehanizmima bez obzira na pol. Sve reakcije su u redu jer su u službi preživljavanja i ponovnog vraćanja našeg organizma u balans. Možemo mnogo toga preventivno da uradimo kroz povezivanje sa drugima, svako na svoj način. Možemo i svoje aktuelne rane da isceljujumo, pokazujući ih bliskim ljudima. Za kraj, prisetimo se našeg najranijeg odnosa sa svetom koji nije bio ništa drugo do čisto emotivne i energetske povezanosti sa primarnim negovaocem. Te bazične veze, koji su temelji naše ličnosti su se sastojale iz kontakta srce na srce, mnogo pre nego što smo bili sposobni da progovorimo.