Paradoksalna intencija je jedna od veoma uspešnih tehnika za otklanjanje neprijatnih misli, osećanja, senzacija i radnji. Prepoznata je još u staroistočnim praksama. Pod ovim imenom se javlja u radovima Frankla, a uspešno je koristio i Maslov.

Upotrebljava se u skoro svim savremenim psihoterapijama. A u poslednje vreme se uspešno koristi u kratkim psihoterapijskim programima za tretman anksioznosti i depresivnosti.

Kao što sam više puta isticala u tekstovima na sajtu i fb stranici, kada se borimo sa neprijatnim iskustvima, bilo da su to osećanja, misli, telesne senzacije, slike, radnje, neprijatnost se pojačava. Neprijatnosti su tu da upozore, da alarmiraju, da ti jasno kažu da nešto nije u redu u tvom životu. Tvoja nesvesna mudrost više ne nalazi drugi put da dopre do tebe i zato produkuje “simptome” neprijatnosti. Ignorisanje ovih upozorenja dovodi do jačanja problema. Nastavak borbe sa samim sobom intenzivira bitku i šteta postaje sve veća.

Prva faza je prihvatanje neprijatnosti. Šta god to bilo. Znamo da sreća prati hrabre.

Paradoksalna intencija nas vodi korak dalje od prihvatanja – a to je da preterano doživimo neprijatnost. Ako osećate tenziju u nekom mišiću, pojačajte tu tenziju još više. Ako osećate bespomoćnost, osetite je još jače…

Pojačavanjem neprijatnog elementa iskustva, prihvatamo ga, uključujemo u svoj doživljajni svet. U nekim slučajevima postupak paradoksalne intencije priprema osobu za primenu dodatnih tehnika za otklanjanje problema, ali u nekim slučajevima pomaže da problem u potpunosti nestane.

Tako što preterujemo u doživljavanju problema, stičemo izvesnu kontrolu nad njim (ili bolje reći – sprijateljujemo se, bar malo, sa problemom). Nemojte se iznenaditi ako taj (nepodnošljiv) problem, nakon što ga pojačate do apsurda, vam postane smešan.