Kao ljudska životinja umemo (doduše automatski i potpuno nesvesno) da uključimo savršene sisteme za preživljavanje: bori se, beži ili zamrzni. Kad nas neko na smrt preplaši i/ili napadne. Neko ili nešto. Čovek ili priroda. Tada naš dragoceni “ego” nestane sa pozornice i mi baratamo savršenim instinktima koje je priroda hiljadama godina nežno i precizno izgrađivala za ljudsku vrstu.
Ako ne bi imali ove instinkte, iako ih delimo sa životinjama, pitanje je šta bi ljudskog u nama još ostalo. Glupo je iskušavati ih, ako do sada nisi primetio/la da ih imaš, veruj da ih imaš i da ti neće mnogo trebati u životu da ih testiraš.
Ima još jedna vrlo fina biološka stvar u čoveku: volja za smislom, za svrhom u životu. Ali, ona je jedna izuzetno suptilna dimenzija, koja lako podleže prozaičnim pritiscima sredine i za tili čas “ispari” iz svesnog života. Pa onda upitaj sebe pošteno, koliko svesno i svrhovito živiš svoj život?
Istovremeno zadivljuje i poražava to što je do ovog otkrića došao Viktor Frankl, čovek koji je godinama živeo “instinktivan” život u bizarnoj ljudskoj tvorevini – logoru, a preživeo zahvaljujći ličnom traganju za smislom, za svrhom u svom životu .
Treba zaronuti duboko u sebe, kroz sve slojeve očekivanja, ucenjivanja, kroz lične strahove, kroz tuđe filozofije života… Sve dok ne čuješ tihi, unutrašnji, samo tvoj glas. Smisao je jedinstven i jako ličan, možeš do njega dopreti jedino sam/a. To je upravo ta najfinija stvar, ili korak kojim iskoračujemo iz carstva životinja u carstvo duhovnog, ljudskog. Samo ljudski instinkt.
U šarenilu svega i svačega oko nas, zapitaj se: šta je meni važno u mom životu? Meni lično. Šta želim da ostvarim u svom životu? Koji su moji životni ciljevi? Čemu se nadam? Za čim žudim, da li sebi dopuštam da sanjam? Kako da ispunim svoje snove, čežnju svog srca?