Postoji veliki broj škola koje bi mogle da pripadaju kategoriji “telesna psihoterapija” ili “psihoterapija orijentisana na telo”. Ne postoji jedna takva škola. U Evropi, Americi i Australiji su oformljena udruženja koja objedinjuju veliki broj škola. Neke od poznatijih koje ovu vrstu psihoterapije čine prepoznatljivom su: bioenergetika, sržna energetika, radix, bodinamik, biodinamik… Među njima ima onih koji su bliskih, ali i veoma različitih shvatanja. Svima je zajednička velika, nezaobilazna uloga tela u psihoterapijskom procesu, otklanjanju problema i simptoma i podsticanju razvoja ličnosti.
Drugi psihoterapijski pravci koji se ne grupišu u kategoriju “telesne psihoterapije” se svakako na neki način bave telom svojih klijenata. Terapeuti bilo koje druge orijentacije prate telesne promene kod svojih klijenata, imaju opšti utisak o telesnim promenama, bave se u izvesnom smislu telesnim simptomima (npr. da li je klijent pocrveneo dok priča o određenoj temi, ili rad sa ljudima koji imaju problema sa paničnim napadima mora da se bavi izraženim somatskim aspektom ovog problema, itd…)
Za razliku od pripadnika drugih škola, telesnom psihoterapeutu pažnja je u velikoj meri usmerena na telo klijenta, jer su njegovo tipično držanje, “konstitucija”, pokreti i dr., ključni pokazatelji njegovog karaktera i ličnosti. Često se i kaže da su naša tela “hodajuće biografije” ili kada se “isključi” ton, odnosno klijent prestane da priča, do izražaja dolazi njegova prava priroda. Sadejstvo terapeutovog rada na sebi, senzitivnost, lično životno i profesionalno iskustvo, temelji su posebne veštine “iščitavanja” zapisa životnog iskustva klijenata. To je jedna od značajnih prednosti ove vrste psihoterapije – moguće je prevesti telesne znake, a da klijent ne progovori, ali i da se u sesijama, preko jezika tela bave veoma ranim periodima života, kada klijent nije razvio funkciju jasnog verbalnog izražavanja.
Ova vrsta “prevođenja” jezika tela ima nedvosmislenu potvrdu u novim neuro-bio-psihološkim istraživanjima koja nas uče da čovek ima bar dve vrste pamćenja.
Jedno je tzv. verbalno, hronološko pamćenje (memorija) koja ume da zavara. Tako da sećanje na jedan događaj iz prošlosti može biti miks naših želja, očekivanja, subjektivnog stanja u kome se nalazimo, potreba da održimo ili izgradimo određenu sliku o sebi… Naša priča o neprijatnim događajima obično sadrži u sebi i odbranu od neprijatnih emocija ili telesnih senzacija koje smo u tom trenutku doživeli. Neko može o dotičnoj neprijatnosti da govori rečito i detaljno, a da bude potpuno emocionalno isključen. Reči često mogu da imaju ulogu veoma jake odbrane od osećanja i uopšte doživljaja.
Druga vrsta memorije je telesna memorija, odnosno senzo-motorno pamćenje. Ono je potvrđeno u intenzivnim neprijatnim iskustvima traumatske prirode. Npr. osoba koja je doživela snažno ugrožavajuće iskustvo, može delimično da izgubi gore pomenuto “verbalno” sećanje na delove tog iskustva, dok će telo kroz svoje senzorne i motorne sisteme vrlo precizno da zabeleži i zapamti razne aspekte datog događaja. Nakon preživljenog izrazito neprijatnog iskustva i posle puno vremena zapamćeni razni telesni znaci mogu da se “sami od sebe” okidaju, kada se osoba nađe u okolnostima koje podsećaju na prvobitno neprijatno iskustvo. Ona može da oseti puno neprijatnih telesnih senzacija, bez jasne svesti zašto se to dešava.
U sesijama telesne psihoterapije nije neobično (telesno) sećanje na veoma rane periode života – iskustva koja su klijenti imali na nivou bebe. Ovo sećanje moguće je da se dešava samo kroz senzo-motorne sisteme, s obzirom da u tom periodu nisu ni dovoljno razvijene moždane strukture koje mogu da obezbede sećanje koje smo u tekstu nazvali verbalno ili hronološko.
Ličnost je telesno-psihološka. Čovekove širom otvorene ili skupljene oči, izbačena ili uvučena vilica, zgrčene ili razbacane grudi… govore o njegovom besu, strahu, ljubavi, razočarenjima i nadanjima. Veliki broj telesnih odlika formirali smo u veoma ranom periodu života. Oni predstavljaju somatske / telesne zapise značajnih emocionalnih događaja i odluka koje smo doneli u životu. Postoji sklonost da ove mišićne obrasce tumačimo kao našu “urođenu konstituciju”. Svakako da nasleđe ima svog udela u izgradnji našeg tela, kao i ishrana i uslovi života, ipak u mnogo većoj meri, telo je vajarsko delo naših emocija. Otuda posvećeni rad na telu u psihoterapijskom prostoru u kome klijent govori o sebi (kao i u drugim psihoterapijama), ali i hoda, ponekad udara ili igra, svesno diše,desi se i da viče, da savija telo, da se razbesni, trese ili zaplače, kako bi što više smanjio jaz između poznatog i nepoznatog u sebi. Ovo drugo je obično generator problema i simptoma.
Uspešno i istrajno osvajanje nepoznatih predela u nama (nesvesno) je put osvajanja veće slobode u emocionalnom izražavanju, mišljenju i samom telesnom pokretu. Ako smo prethodno držali zgrčeno svoje ruke i ramena, zadržavajući ogroman bes u njima, njegovo izražavanje u bezbednom psihoterapijskom prostoru, bukvalno omekša godinama stegnute mišiće. Osoba se oslobađa od prisilne zgrčenosti i otvoren je put ka mekom pokretu nežnosti i ljubavi. Takođe stiče i jasno pravo na izbor da u određenim situacijama ruke i ramena ostanu zgrčeni i nedostupni za razmenu. Oslobađanjem potisnutih emocija povećava se dijapazon i telesnih pokreta i uopšte pokretljivosti čoveka. Imamo više alata za život: kao da se sa svakim oslobođenim mišićem povećavaju naše veštine, resursi i izbori.
Najbolja početna lekcija telesne psihoterapije je oko vas. Okrenite se i zagledajte se u ljude oko sebe. Koliko životnih priča oko vas, bez reči i bez ikakvog teksta. Takođe, što više poznajemo jezik svog tela, lakše očitavamo poruke koje stižu od drugih. I upravo to je univerzalan jezik živog ili života, koji čini temelj i specifičnost ove vrste psihoterapije.