Nijedan razvojni put nije idealan, bez greške roditelja, učitelja, partnera, prijatelja. Društva u celini.

Bili smo povređivani. Neka od tih iskustava ostavila su trag u našem telu, osećanjima i obrascima ponašanja. Načinu na koji patimo ili se radujemo, kako doživljavamo sebe, druge i svet.

Mogla bih da pišem o karakternim strukturama, porodičnoj dinamici i tome kako se neprijatna iskustva odrastanja povezuju sa našim kasnijim teškoćama. Ali, to bi bio samo deo priče o tome ko smo sada.

Šta je krenulo po zlu i kako da to popravimo?

U nepreglednom moru literature o tome kakvi smo i kako smo takvi „ispali“, mnogo toga bismo mogli da pronađemo da nam „fali“. Lakše ili teže svrstali bismo se u neki „tip“ iz čijih se okvira preliva naša vrlo lična specifičnost. I onda našem popravljanju nema kraja.

Pojavi se neki novi model, njegova kritika, možda neka dobra integracija. Novi kurs i nova edukacija.

U nameri da bolje razumemo sebe i druge, krećemo u istraživanje i samopreispitivanje. Kako i kada su nastale naše rane? Kako se sada odražavaju na naše odnose? Dok se naučni modeli dopunjuju i menjaju, ostajemo stalno zapitani: Šta je krenulo po zlu, kako da to popravim?

I eto nas na novom autopilotu – stalnog popravljanja sebe!

Ponekad se u tom pohodu zanesemo i izgubimo iz vida onu, lepu, nežnu nameru sa kojom smo krenuli: da budemo srećni i zadovoljni. Da nam bude dobro sa sobom i sa drugima.

U susretu sa ranama, možemo da otkrijemo i ono što nas je održavalo

Dok pokušavamo da razumemo neku teškoću, ume da se potkrade i poneki mehanizam odbrane. Vrati nas na poznato, „bezbedno“ mesto sa kog o svom iskustvu razmišljamo, ostajući na odstojanju od osećanja i telesnih senzacija koje ga prate.

Kada prihvatimo prisustvo bolnog, neprijatnog iskustva i okrenemo mu se na otvoren, nežan i podržavajući način, ponekad se otvore i neka druga vrata. Uz ono što nas boli, počnemo da prepoznajemo i svoje snage, resurse, darove i veštine, pa i osobine koje do tada nismo primećivali.

Na primer, rad sa strahom može da bude veoma neprijatan. Dok mu se postepeno izlažemo, uz dovoljno podrške i u prihvatljivom ritmu, možemo da osetimo trenutke sigurnosti, opuštenosti ili povezanosti. Naše iskustvo sebe i sveta dobija nove kvalitete.

Neke sposobnosti razvijamo i tokom samih teških okolnosti. Moguće je da ćemo tek kasnije prepoznati njihovu vrednost zajedno sa cenom koju smo platili.

Setim se priče o devojci koja je odrastala uz zanemarivanje svojih dečijih potreba i strogo nametanje majčinih želja. Shvatila je da je učila jezike kako bi pronašla reči kojima bi majci rekla što joj je potrebno. Do majke te reči nikada nisu doprele. Devojka je, uz znanje jezika, izgradila podržavajući, brižan krug ljudi. Ti odnosi su joj danas važan oslonac za ono što joj je nedostajalo u ranim godinama života.

Gubitak osobe koju smo voleli može duboko da uzdrma naš svet. „Preboleti“ tada može da znači učenje kako da živimo sa gubitkom i postepeno pronalaženje svakodnevne dinamike koja podržava život. Nekome je za to potrebno mnogo vremena. Kod nekih ljudi se, uz tugu, pojavi i zahvalnost što su takvu osobu imali u svom životu. Neko iznova promišlja šta mu je važno i kako da sa više smisla provede ostatak svog života.

Dok upoznajemo svoje rane, možemo da otkrijemo i ono što nas je održavalo: sopstvene sposobnosti, odnose i načine na koje smo sačuvali nešto baš svoje. Neke od tih mogućnosti tek kasnije prepoznamo i nastavljamo da ih gradimo. Njihov oblik može biti vrlo ličan, vezan za našu jedinstvenu životnu priču. I taj deo nas zaslužuje pažnju dok pokušavamo da razumemo ko smo sada.

Dok uranjamo u teškoću života, on se i dalje odvija sa svojim čarolijama

Dok se suočavamo sa teretima prošlosti, možemo jasnije da vidimo koliko smo nekada bili nemoćni, zavisni od drugih i ograničeni u svojim izborima. Danas, kao odrasli, imamo i neke mogućnosti koje tada nismo imali. Postepeno rasterećivanje od onoga što je dugo ostalo neizgovoreno i neizraženo može da donese i više prostora da doživimo i izrazimo prijatnost, bliskost i radost.

Postoje i drugi putevi do prijatnosti i životnosti. Neka iskustva možemo svesno da prizovemo u svoj dan, a neka da primetimo i tu se zadržimo neko vreme.

Nekada budemo zaokupljeni svakodnevnim ili trajnijim brigama. Jedna povede drugu, a ova još jednu. Upravo u takvom jednom danu, možemo, makar nakratko, da proširimo našu pažnju i primetimo šta je još prisutno u našem životu. Nekada će to biti lakše, a nekada teže. Ali, možemo, ako želimo, da istražujemo šta nas u običnom danu raduje, umiruje ili čini da se osećamo više povezani. Sa sobom, sa drugima i sa svetom.

Šta sve može da bude oko nas:

Prelep izlazak ili zalazak sunca. Topli zraci sunca na koži.

Lice ili glas deteta. Nežan glas prijatelja, reči podrške. Poruka nekoga koga volimo.

Miris koji ima sasvim lično značenje. Omiljena pesma ili plejlista. Fotografija koja budi lepu uspomenu.

Pre neku godinu otkrila sam za mene posebno značenje kuckanja starog žutog sata koji me podseća na bezbrižnost detinjstva.

Otkrila sam koliko duboko značenje može da ima sasvim jednostavan ritual suprugovog zatvaranja kapije; taj njegov poznati pokret kojim završava dan i otvara prostor za porodični život.

Ili rasute kruške i jabuke na zemlji. Nahraniće nas, ptice i insekte. Neke će se vratiti zemlji. Ima za sve.

Tu su i zvuci planinskog potoka, ritam morskih talasa, svežina ili toplina vode na telu. Nekome takvi doživljaji donose spokoj. Neko će svoju prijatnost naći na sasvim drugom mestu.

Ako se upustimo u istraživanja ovih malih momenata u našem životu, počećemo da pravimo krug svojih podsetnika na prijatnost, mir i radost. Neki će duže ostati sa nama, neki će biti specifično vezani za određeni period života. Duh radoznalosti nam ostavlja prostor za nove.

I na ovaj, nežan, iskustven način učimo o sebi.

Svojoj listi sam dodala sovu sa krova porodične kuće. Kada se malo zabrinem, odem da je potražim. Gledam je i osetim kako se opuštam, raznežim. Ponekad mi se javi misao: „Mudrost je tu, biće u redu.“

Neke od svojih podsetnika možemo da prizovemo i kada nam je teško: pesmu, uspomenu, nečiji glas, poznat prizor. U istom životnom trenutku mogu da stanu i briga i nešto što nas raduje. Tako naš doživljaj života dobija puniju sliku.

„Dobro sam“ i „loše sam“ nisu isključive kategorije, između njih postoji ogroman broj nijansi iskustava.

Jedna ptica, dva krila

Dok se osvrćemo na svoj život, možemo da vidimo i rane, i ono što nas je održalo, i sasvim male trenutke u kojima nas je dirnula lepota života. Kada svemu tome damo prostora, upoznajemo više onoga što mi jesmo.

Slika ptice sa dva krila, inspirisana Rumijem, za mene govori o tom zajedničkom prostoru. U čoveku ima mesta i za bol i za zadovoljstvo. Za teškoću i za lakoću. Za patnju i radost.

Rane, kasnije povrede i ožiljci jesu deo naše lične arhive, ali nisu cela istina o nama. Tu su i sposobnosti koje smo razvili, odnosi koje gradimo, naša radoznalost i sve ono što nas raduje.

Upoznajući sve te delove sebe, postajemo svesniji izbora koje imamo. Biramo čemu ćemo danas dati značajno mesto u životu.

I zadovoljstvo je deo istine o nama.