Jedna od ključnih ideja na kojima počiva teorija i praksa Dubokog Peat-a, kao i mnogih drugih delotvornih psihoterapijskih sistema, jeste važnost prihvatanja svojih, pre svega neprijatnih, nepoželjnih iskustava.
Ovo je važno, zato što smo skloni da na različite, vrlo maštovite načine zaobilazimo, poričemo, negiramo neprijatna svoja stanja i iskustva.
Jedan od načina je da se, za početak, jezički distanciramo od problema, govoreći o NJEMU – simptomu, problemu, objektivizujući ga na razne načine i praveći razdor između sebe i tog stanja. Ne dovodimo ga u vezu sa svojom ličnošću, sa jedinstvenim načinom doživljavanja – što i jeste. Tako odbacujemo deo sebe koji je „u kvaru“ i tretiramo ga kao da zahteva stručnog automehaničara koji će da ga popravi, bez nekih većih naših napora.
Drugi izbegavajući način jeste pokušaj potpunog poricanja neprijatnog stanja – primenom afirmacija, autosugestija – zamišljanjem, verbalizacijom i ponavljanjem da se osećamo upravo suprotno. I ovde poričemo realnost svog neprijatnog iskustva.
Neki ljudi se, pak zaglave u „blagodetima“ brige koju dobijaju od bližnjih za svoj „kvar“ i pokušavaju da maksimalno od njega profitiraju, identifikujući se naširoko sa ulogom „bolesnika“.
Prvi i najvažniji korak da „popravimo“ stvari unutar nas je da preuzmemo odgovornost za svoja iskustva: da ohrabrimo sebe da smo upravo mi ti koji tu i tu neprijatnu stvar doživljavamo. Ovo nam omogućava da dovoljno duboko i iskreno uronimo u svet svojih ličnih doživljavanja i definišemo šta je to što nas istinski muči. Drugi važan korak je da izgradimo osećaj da sebe VOLIMO I PRIHVATAMO sa upravo tim neprijatnim iskustvom.
To je osnovni, nužan početak za ozbiljno i odgovorno razrešavanje onoga što je bolno i neprijatno u našim životima. Šta god to bilo.