Pre nešto više od 20 godina susrela sam se sa humanističkom psihologijom. U moru škola i teorija bila je i ostala moja najljubavnija o duši čoveka. Da je ljudsko biće dobro po svojoj prirodi, teži da se razvija, da je slobodno, odgovorno i okrenuto svojim ciljevima. Ni manje, ni više  –  najistinitija ljudska priča.

U njoj ima mesta i za konflikte. Za manje i više razvijenu svest. Ima mesta i za sve sukobe koje se rasplamsavaju duboko u nama. Ali i za varničenja između nas i drugih.

Kažu humanisti i da smo kao ljudska bića posebni, neponovljivi. Ako izuzmemo univerzalnu karakteristiku da svi težimo razvoju dobre klice u nama, životno igralište i struktura minskih polja kroz koja prolazimo, stvarno su vrlo idiosinkratični (jedinstveni).  Sami projektujemo svoja borilišta. Biramo i budemo izabrani za životne bitke i ratove. Svako po svojoj slobodnoj volji.

Kroz ovo univerzalno dobro i lepo, posađeno sasvim duboko u svakom čoveku, naša duša se poigrava svakojako. Šalje nam bolesti i prelome, probleme svih pobrojanih i nepobrojanih vrsta. Uvek se šalje propisana signalizacija. Duša šalje sve moguće signale kroz telo, misli, osećanja. Šalje nam strahove, potištenost, osujećenost, neprijatne misli, neodlučnost, odustajanje, očaj, krivicu, životne potrese različitih dimenzija. Šalje i šalje. Mi smo ljudi, kao veliki inbox u kojoj stalno pristiže nova pošta. Stižu mnoga nova (potencijalna) iskustva. Poruke se prihvataju i dešifriraju, ignorišu i brišu. Vršimo razvrstavanje.

Biraju se životne igre koje će da se igraju. Neke igre se izigraju do kraja i skladište kao proživljena iskustva. Pripremamo se za nove. Sada prelazimo na nov, viši nivo. Igre budu složenije, ali i naše iskustvo, veštine i znanja su bogatija.

Svi konci koji su u igrama koje igramo, mnogo lakše se odmrse kada prihvatimo trenutnu agoniju života. Sve ono što nam se dešava i vrlo prkosi stavu da smo po prirodi dobri, da se bezuslovno razvijamo i težimo nekim ličnim dubokim pozitivnim ciljevima. Mračni hodnici naših duša osvetljavaju se samo ako u njih uđemo i krenemo mi sami da ih osvetljavamo. U suprotnom, stalno će tama u nama privlačiti i tamu oko nas.

Kroz složenost, patnju, muku i konflikte razvija se naše biće. Ma koliko mučni i mračni bili neki uglovi našeg bića, oni su i naši dragoceni učitelji. Istinski rast nas vodi miru, lepoti, jednostavnosti i dobroti. Ljubavnoj dubokoj i prožimajućoj povezanosti. Bez tame ne bi znali koliko je svetlost dragocena, kao što ne bi znali da cenimo istinu i jednostavnost ako se nismo, bar malo, zagnjurili u zamršenost i laži.

Ništa jednostavnije od jednostavne istine da smo divna, pomalo uvrnuta bića, koja su dobra, plemenita, ljubavna. I od svih, nosimo najjači nagon da se razvijamo.