Kod većine ljudi disanje je blokirano u nekoj meri. Tokom života borimo se za psihički i fizički opstanak, pokušavamo da se prilagodimo zahtevima nama važnih ljudi i grupa (roditelji, škola, posao, partner, kolege…). Mnogi zahtevi na koje pokušavamo da odgovorimo kose se sa našim ličnim svetom doživljavanja i osećanja. Da bi se uklopio, čovek nalazi načine da suzbije svoje lično, spontano reagovanje na razne životne situacije. Jedan od važnih manevara sa dalekosežnim posledicama je blokiranje spontanog prirodnog disanja.
Disanje je u suštini agresivan čin, pri kome usisavamo vazduh u svoja pluća. Disanje je najvažnija energetska pulsacija tela i preko nje se najviše izražava celokupno emocionalno stanje organizma. Način na koji dišemo je odlična mera naše vibrantnosti i životnosti i, s druge strane, zgrčenosti i umrtvljenosti.
Na žalost, veoma smo kreativni kada treba da sabotiramo sami sebe. Postoji veliki broj manevara kojim blokiramo prirodnu disajnu pulsaciju: od usta, preko grudi, sve do stomaka.
Jedan od snažnih blokova disanja je zategnutost u dijafragmi. Jaka kontrakcija ovog mišića može da dovede čak i do osećanja panike kod ljudi, kada dubok disajni talas pokuša da se “probije” od dijafragme ka trbuhu. Ponekad dolazi i do mučnine i nagona za povraćanjem.
Toliko intenzivna reakcija čoveka se javlja zato što predeli ispod dijafragme, stomak i karlica, predstavljaju oblasti dubokog nesvesnog, nešto poput psihološkog podzemlja. Ili Frojdove sante leda koje ponire duboko ispod površine mora.
Bezbedne stepenice do velikih dubina naše ličnosti u terapijskom prostoru izgrađuju se tako što se otklanjaju disajne blokade od glave, pa postepeno sve niže i niže. Dobar terapijski odnos ispunjen poverenjem i izgrađeno poverenje čoveka samog u sebe i spontano izražavanje svog tela, omogućavaju da se polako osvetljavaju mračni uglovi duše. Licem u lice sa sopstvenim najdubljim ranama i patnjama je i ogledanje samoga sebe u srži najveće svoje snage.