Dešava se da ljudi o svojim osećanjima zaključuju. To nije retka pojava ni u psihoterapijskom prostoru, niti u svakodnevnom životu.
U zadnje vreme raste interesovanje za psihološke i psihoterapijske teme. Sve je više ljudi otvoreno za istraživanje svog unutrašnjeg sveta, bilo da je to iz radoznalosti, zbog neke svoje krize ili problema sa kojim se nose u sadašnjosti.
Odlična stvar je da nas čitanje literature obično okreće ka sebi i samoistraživanju; razmišljanju o sebi i drugim ljudima, o našim odnosima, konfliktima, osećanjima… Saznaćemo da svako nosi svoje breme prošlosti. Da smo bili povređivani. Uplašeni. Ponižavani. I to utiče na odnos prema sebi i drugima. Svako novo znanje obogaćuje naš um, proširuje vidike, dobijamo nove perspektive gledanja na pojave života.
Da li će nas ta saznanja duboko promeniti? Da li će ona učiniti da se naš doživljaj sebe i sveta značajno poboljša? Da li ćemo moći tako lako da se otrgnemo od bremena prošlosti i otarasimo džaka prepunog razočarenja i očaja? Da li ćemo jednostavno da nađemo svoj mir i ostavimo se projekcija budućnosti sa zastrašujućim iščekivanjima? Da li ćemo imati bolje odnose sa partnerima i prijateljima? Da li će npr. naša anksioznost i depresija da ispare pred sve većom količinom informacija o tome kako i zašto oni nastaju?
U svima nama postoji u izvesnoj meri rascep između osećanja i mišljenja; između uma i tela (jer su osećanja život tela). Intelektualna strategija u borbi sa snažnim ličnim konfliktima udaljavaće nas od rešenja. Ponekad će, u suštini, i da pojačava problem. Kako i zašto?
Jedan od primera ovog rascepa, koji se često sreće u psihoterapijama orijentisanim na telo, je kada terapeut pokušava da ostvari kontakt sa klijentom. Oči osobe preko puta su širom otvorene i bez energije, kao da zure prazno ili su suzne, pune bola ili ljutito sevaju, dok je na usnama “okačen” usiljen osmeh. Osoba kaže da ne oseća svoje oči, ne oseća bol, ljutnju ili strah. “U redu sam”, kaže.
Drugi primer bi bila situacija kada čovek mirno konstatuje: “U takvoj situaciji normalno ili uobičajeno je osetiti…” bes ili strah, na primer. “Pa to isto važi i za mene”.
Verovatno je većini najbliža ličnom iskustvu situacija kada telo oboli. Onda se mi prema njemu odnosimo kao pokvarenom mehanizmu: odabranim alatkama treba ga popraviti i staviti u regularni pogon.
U ovim i mnogim drugim primerima, ono što čovek govori uglavnom odražava njegov lični svet . To je način na koji on istinski, svesno doživljava sebe i svet oko sebe. On može i da ne oseća pojedine delove tela, iako ima puno informacija o njihovom mehanizmu funkcionisanja i da ih vrlo precizno zamišlja kao slike iz enciklopedija. Pritom ih nije svestan, ne oseća ih kao nešto svoje lično, kao delove sebe.
Zapravo, telo ima svoj način izražavanja. Razni telesni aspekti govore za sebe. Na njemu mogu da se očitaju važna poglavlja našeg života. U telu je sedište osećajnog života i ono je poput mekane gline u koju se utiskuju razna životna iskustva. Naš um može da ne bude svestan, može da ne prihvata ili poriče priču koje telo ima da ispriča.
Znanja smeštena u našem umu vrlo su važna za opstanak u svetu. Da se pripremo za rad, da zaradimo platu, sagradimo kuću, napredujemo u društvu…Da se setimo prošlosti i planiramo budućnost. Problem je kada um počne da caruje, da vlada, da potčinjava i poriče slobodu tela.

Vladavina uma
Vladavina uma započinje onda kada dete donese odluku da ne iskaže svoje osećanje. Pošto su osećanja, kao što smo rekli, život tela, dete mora da uloži mnogo telesnog napora da bi to postiglo: snažno zgrči krupne mišiće, naruši prirodan tok disanja, puno se napregne. Da bi zadobilo ljubav ili izbeglu kaznu roditelja nad kome je um davno, davno zagospodario i koji kod sebe, a ni drugih ne toleriše osećajno izražavanje. Dete proceni svojim trenutnim razvojnim kapacitetima da ne bili bilo “pametno” spotano izražavati se. Dete se odluči za kontrolu u ime budućnosti, u ime prihvatanja i prilagođavanja, u ime zahteva koje mu nameću oni jači od kojih zavisi njegov opstanak svake vrste.
I tako jedno po jedno telesno iskustvo i nepoželjno osećanje, zagnjuri se sve dublje, telo se zgrči sve više. U ime dobrih odnosa sa bližnjima. Telo počinje da utiskuje ove rane, da beleži na muskulaturi, držanju, tipičnim načinima pričanja, negodovanja ili smejanja, a um da besomučno briše sve što mu nije drago i što ne može da podnese. Tako prestajemo da osećamo sopstvene oči pune tuge, grudi pune čežnje ili, npr. karlicu i seksualnu žudnju. Sa odrastanjem, nastavljamo da se razjedinjujemo. To više ne činimo u ime prilagođavanja drugima, već zato što su spoljašnje zabrane na osećanja postale unutrašnje. Ostaje socijalno poziranje i beživotan pogled i pokret (bez obzira koliko imamo informacija o tome kako nastaju neki ljudski problemi).
Pojednostavljeno, to bi bio razvojni nastanak kontakta sa, npr., osobom koja vam se ljubazno smeši, iz njenih očiju izbijaju varnice, između razvučenih usana proviruje stisnuta vilica i zubi koji škrguću. I kitnjasto umilo verbalno izražavanje o svetu u kome je sve lepo, dobro, svi sarađuju, iako tu i tamo ima nekih malih razmirica.
Ma koliko da dobro proučimo ove i slične mehanizme nastanka velikog broja psihičkih, fizičkih i duhovnih problema, u suštini, vrlo malo će nam i najbolja literatura pomoći da povratimo jedinstvo razjedinjenih delova sebe. Nije dovoljno da znamo da smo ljuti, povređeni i uplašeni. Moramo da imamo tu sposobnost da osećamo svoje telo. Mi moramo da osetimo svoje emocije. Da ih doživimo sa punom svešću.
Takođe, čovek može da bude svestan tenzije u nekom delu svog tela: u nogama, leđima, vilici…, ali teško da će snagom svoje volje da je se oslobodi. Tenzija je izraz celokupnog čovekovog funkcionisanja. Nije pažljivo, svesno izabrana, već je, kao što smo već rekli, izraz potiskivanja osećanja i izvan je polja svesnog doživljavanja. Čovek koji ima jake lične konflikte i emocionalne probleme obično nema tu vrstu osetljivosti za pojedine delove tela koju čovek bez jakih konflikta ima.

Put sjedinjavanja
Život u kome um caruje, a telo se potčinjava je zapravo jedan površan, siromašan i i iracionalan život. Da bi povratili sebe moramo krenuti od površine ka dubini.
Neopodan korak je da polako učimo da osetimo svoje telo od prstiju nogu do vrha glave. Disanje i mnoge druge tehnike osmišljene su sa ciljem da se povežemo sa davno odbačenim delovima sebe. Dublje povezivanje sa svojim telom podrazumeva rešenost i hrabrost čoveka da se suoči da mnogim snažnim neprijatnim osećanjima. Na tom putu um se na brojne, čak i kreativne načine isprečava i opire otvaranju neprijatnih poglavlja života. Čovek koji udara terapijskim reketom očas posla stvori iluziju da nije pametno prepuštati se impulsu besa, jer to je stvar gubitka kontrole i ludila, a ne ozbiljnog, uvaženog člana društva. A tek šta će drugi misliti i reći…
Slično i u društvenom kontekstu, vladavina uma bude uzdrmana i on pokreće razne mehanizme zastrašivanja, koje otežavaju kontakt sa osećanjima. Posvećenim naporima i snažnom motivacijom čoveka za promenom, polako se uviđa izveštačenost i ispraznost moći kojom um nastoji da gospodari našim životima. Kada se čovek sve više otvara i prepušta osećanjima i sam uviđa besmisao svojih strahova od, zapravo, samog sebe. Često se dešava da objektivne zabrane na određena osećanja, npr. od roditelja, nisu toliko zastrašujuće koliko zabrane koje je sam sebi čovek nametnuo.
Jedno za drugim emocionalnim otvaranjem, um se malo po malo relaksira, postaje svestan svojih iluzija, a čovekovo doživljavanje sebe i sveta se bogati, pripajanjem jednog, pa drugog dela sebe. Opuštaju se polako tenzije, u život se unosi sve više različitih emocionalnih kvaliteta. Prema sebi i svetu se otvaramo i umom i telom, i mislima i osećanjima. Postajemo svesniji da telo nije samo mehanika koja je je pokvarena ili ispravna, već odražava u celosti i način postojanja u svetu. Jasnije se doživljava i shvata neprekidna i dvosmerna veza koja postoji između tela i uma.
Kada osećanja “izađu na videlo”, njima sada na zdrav način možemo razumno da upravljamo. Bez zastrašivanja. Osvajamo sve veći stepen slobode u odlučivanju i njihovom izražavanju. Jednom zadobijena sloboda postaje naša realna ogromna moć i snaga da možemo svesno da se prepustimo osećanju ili svesno da odlučimo da svoja osećanja ne izražavamo.
Čovek je i jedno i drugo. Čovek je oba u jednom. Njihovo razdvajanje, ili bolje rečeno rascep dovodi do toga da svaki ima svoj život. I svaki nosi svoju bedu i siromaštvo razdvojen od celine kojoj prirodno pripada. Nije pitanje: koje je glavni, već: kome ću se prepustiti u ovom životnom trenutku – osećanju ili razumu. Telo i um u zajedničkom plesu otvaraju vrata slobodnom duhu.